DRUGI PIŠU: Leda i labud (kada je život bio važan)

Pre nekoliko dana bila sam u Knjaževcu. Prijatelj me je poveo u nekadašnju fabriku cipela Leda, danas u vlasništvu Italijana koji prave obuću Moskino, da eventualno kupim neke lepe cipele. Pogađate, nije bilo mog broja, ali to nije tema ove pričice.

Mirjana-Bobic-Mojsilovic

Fabrika, nekadašnje proizvodno i ekonomsko čudo Jugoslavije, danas je najblaže rečeno svoja senka. Upravna zgrada je napuštena, ispred jednog od pogona, nekoliko radnica cupkaju na puš- pauzi, dan je oblačan i depresivan, a nekadašnja vreva udruženog rada danas je zamenjena simboličkom tišinom pred nepredvidivim i neumoljivim odlukama inostranog gazde.

I, pod tim oblačnim nebom, u oblačnoj fabrici, u jednom oblačnom gradu, u oblačnoj Srbiji, u fabričkom dvorištu, jedna skulptura u bronzi: Leda i labud, postavljeni u bazenčiću od tirkiznog mozaika. Skulpturu je izvajala čuvena Olja Ivanjicki. Preplavila me je nežnost zbog lepote i nestvarnosti tog prizora.

I pomislila sam: evo, to je uspomena na vreme kada je umetnost bila važna. Kada su umetnici bili važni. Kada su ljudi bili važni. Kada je život bio važan. Kada su ljudi gradili fabrike i kada su fabrike gradile njih. Gotovo da nije bilo fabrike u bivšoj SFRJ koja nije imala skulpturu, fontanu, tapiseriju ili slike poznatih umetnika. Iole uspešno preduzeće imalo je, bar u upravnoj zgradi, umetničke slike. Neke fabrike imale su čak i svoje umetničke kolekcije. Uspeh, bogatstvo i standard merio se upravo time : redovnim platama radnicima, i umetničkim delima koja su kupovana na polzu rodu svome, delima koja su oplemenjivala zaposlene.

Da i ne govorimo o fabričkim bibliotekama, kartama za pozorište i bioskope, besplatnim knjigama za decu, ili umetničkim kolonijama koje su finansirali. Bilo je to vreme kada je bilo časno biti proleter, i kada se moglo živeti od svog rada, i kada si radnik i kada si umetnik.

Ali, ta vremena su prošla. Danas je sve drugačije.

Umetnost više kao da nikome nije važna, a uspešni gazda, ili direktor firme neće naručiti skulpturu velikog umetnika za fabrički krug, i retko koji će kupiti sliku za svoju kancelariju.

Novac se danas troši na statusne simbole – uglancane automobile, skupe satove, jahte i šampanjac. U vreme čije miljenike najtačnije opisuje boja njihove platne kartice, ostalo je veoma malo prostora za Lede, labudove, mozaike i druge vanvremenske lepote : nije ovo više zemlja za one koji lepotu stvaraju i za one koji su u stanju da je vide i da joj se dive.

piše: Mirjana Bobić Mojsilović

Advertisements

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s