Knjaževačka snajka iz plemena Šona – KNJAZ PRESS

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije : „Republika Zimbabve je zemlja locirana u južnom delu Afričkog kontinenta, između Viktorijinih vodopada, jezera Karibe, reke Zambezi na severu i reke Limpopo na jugu. Zimbabve se graniči sa Južnom Afrikom na jugu, Bocvanom na zapadu, Zambijom na severu i Mozambikom na istoku. Glavni grad je Harare.

africacontinentmap

U dvadesetom veku Zimbabve je sastavni deo britanske imperije. Nakon drugog svetskog rata počinje raspad kolonijalnog sistema. Da bi se ovo sprečilo, 1965. godine u Južnoj Rodeziji (država nastala od raspada kolonije Rodezije) uveden je aparthejd. Na čelo bele manjine staje Jan Smit. Vlada bele manjine i njen teror okončan je uz pomoć SSSR, NR Kine i SFRJ, 1980. godine, uz pobedu crne većine čiji revolucionarni pokret predvodi Robert Mugabe.

Zimbabve je upamćen kao jedina država koja je, na glasanju OUN-a 1992. godine, glasala protiv uvođenja sankcija SRJ zbog ratnih sukoba u BiH.

Malo geografije nije na odmet. Ne samo zbog opšte kulture, nego i zbog saznanja da u našoj maloj varoši živi srpska snajka iz te daleke i egzotične zemlje. Njeno ime je Sonja (Sonia) Milić, devojačko Dauns (Downs). Rođena je kao ćerka jedinica, 1979. godine u gradu Bulavajo. Pradeda joj je bio belac, otac je melez, a majka crnkinja. Mešavina svih tih gena načinila je Sonju pravom lepoticom, i nije nikakvo čudo što je „zapala za oko jednom belcu. I to Srbinu – „naše gore list“.

SONJA

Uroš Milić potiče iz ugledne knjaževačke porodice Milenković. Njegova majka Milijana je ćerka proslavljenog borca iz NOB-a, posleratnog funkcionera i predsednika opštine, Svetislava Milenkovića Tise. Do marta 1993. godine, Uroš je sa porodicom živeo u gradu u kome je rođen, u Beogradu, a onda, sa majkom – stomatologom, sestrom – stomatološkim tehničarem i zetom odlazi u Zimbabve. U daleku zemlju za koju vize nisu bile potrebne, u prijateljsku državu koja je priznavala i naše diplome.

Bilo je teško rastati se sa društvom i načinom života koji sam vodio do svoje 18. godine. Otišli smo u Zimbabve, zemlju koja odiše kontrastima, uštogljenošću s jedne strane, kao posledicu dugogodišnjeg engleskog prisustva, i s druge, vidljive podele građana po staležima. Harare kao glavni grad, u to vreme, nije imao gradski prevoz, niti kafiće i lokale za izlaske. Postojalo je samo jedno mesto za okupljanje „Italian Bakery“. Sada je malo drugačije – priseća se Uroš, dodavši da je imao jaku želju da se vrati u Beograd. Ipak je na nagovor roditelja, ostao da živi i radi u Zimbabveu. A onda je došla i sudbonosna dve hiljadita godina, godina promena i u Uroševom životu.

SONJA & UROŠ

Radio sam svašta, jedno vreme sam držao videoteku, pa DVD klub, a onda sam uvozio i kozmetiku iz SAD, specijalno namenjenu ljudima tamne puti. Na taj poslednji odabir posla uticala je moja sadašnja supruga – kaže Milić, dok se Sonja simpatično smeška, slušajući, za nju, još uvek nerazumljive reči srpskog jezika.

Prelepa afrikanka je završila poznatu francusku školu za lepotu „Getenol“. Bila je model i kada je nameravala da odleti za Južnoafričku republiku, ne bi li nastavila sa karijerom u daleko bogatijoj zemlji, desila se – sudbina. Pokradena su joj dokumenta i pasoš, a onda je, sva skrhana, svratila u lokal u kome se nalazio Uroš. I desila se hemija.

SONJA 3

Bilo je nemoguće ostati imun na prelepu pripadnicu Šona (Zulu) plemena. Upoznali smo se, venčali i danas imamo tri sina: Ognjena, starog 9 godina, Vuka od 7 i Iliju od 5 godina. U Knjaževac smo došli februara 2010. godine. Prvenstveno zbog ekonomske situacije i nemogućnosti poslovanja, zbog krutih zakona Zimbabvea – ističe Uroš, dajući za primer da je država preko noći odredila cenu određenih proizvoda, ljudi su ispraznli radnje, a za vlasnika ni profita, ni dalje perspektive.

Deca su se lepo snašla, dva starija sina idu u osnovnu školu, u „Kaplar“ i lepo su prihvaćeni od vršnjaka. Knjaževac je predivan grad, sa gostoprimljivim i ljubaznim meštanima. Bezbedan je i odličan za život male dece i starijih ljudi – konstantuje Sonja.

SINOVI MILIĆI

Osmeh koji joj ne silazi sa usana, bistar i nežan pogled, ukazuju na osobu koja se nekada bavila i voditeljskim poslom na TV stanicama u Harareu. I sada ima želju da, kada savlada srpski jezik, okuša sreću na sličnim poslovima i kod nas.

NAPOMENA: tekst o knjaževačkoj snajki pisan je pre više od 3 godine. Ne viđamo ih više u varoši. Nadam se da su, kao porodica, pronašli sreću na nekom drugom mestu i da će se vraćati u Knjaževac, grad koji je zavoleo svoju „crnu lepoticu“.

Advertisements