DRUGI PIŠU: Trčanje važnije od klavira

Nije verovao da će na stazama Beogradskog maratona, niškog „Cara Konstantina“, „Crnovrških brigada“ ili podgoričkih ulica steći toliko samopouzdanja, hrabrosti i istrajnosti. Želeo je da se odrekne loših navika i, bukvalno preko noći, čvrstinom karaktera i urođenom upornošću, krene u drugačiji, lepši i zdraviji svet. Onaj svet koji i pripada mlađem čoveku željnom dokazivanja i borbe za bolje, veće, sigurnije.

bg-maraton-1

Tek u 40 – toj godini shvatio sam da mogu sebe da pobedim: odlučio sam da se bavim atletikom, svakodnenvim trčanjem i da zauvek – pormenim jelovnik. Danas mi je 47. godina, osećam se kao dečak od 20, 25 leta, lagan sam kao leptir, snažniji nego ikad, spokojniji i bezbrižniji. Čim sam, nakon upornog trčanja puteljcima i proplancima, obalama Timoka i okolnim šumarcima Vitkovca i Minićeva, skinuo prve kilograme, probudio se u meni drugačiji život. Od 125 došao sam na 75 kilograma – priča Zoran u kafani „Kod Ratka“ naručujući isključivo zdrave napitke.

Posvetio se zdravom životu. U ishrani jedino koristi voće i povrće. Šest dana u nedelji pretrči prosečno deset kilometara, ponekad i više kad se sprema za maratone. Beogradski polumaraton, 21 kilometar, istrčao je pre tri godine za sat i 48 minuta, samo deset minuta slabije od pobednika Kristijana Tošića. Pobedio je na „Crnovrškom maratonu“ u svojoj kategoriji, 45 do 49 godina, – 21 kilometar , u Nišu je bio treći…

Nije mi cilj pobeda po svaku cenu. Volim da se nađem na pobedničkom postolju, ali važnije je da ne prestajem sa trčanjem i zdravim životom. Na taj način dajem primer mlađima. Mnogi me slede. Nije čudno, jedini sam maratonac u našoj opštini. I to se ceni. Ima razumevanja u opštini, u Mesnoj zajednici Minićeva, u školi „Dubrava“. Narod me iskreno voli i poštuje. Ne treba mi veća počast – govori maratonas iz Vitkovca pozivajući kući u selo, tamo gde je osnovao porodicu i gde živi od svog rada na njivi i okućnici.

Ćerka je zaposlena u Knjaževcu, sin je u Slovečkoj. On je zaršio srednju Tehničku školu, ali, veli, kao i da nije: više stremi oružarskom zanatu i sakupljanju starina. Izrađuje relikvije starih pušaka i revolvera nalik najvrsnijim majstorima. I numizmatika je velika ljubav. Sve, sve, ali…

klavir

Kad istrčim nekoliko krugova po Vitkovcu i „prošetam“ minićevskim ulicama kući me čakaju moji zlatni zanati.Volim i supruzi da pomognem u voćnjaku i povrtnjaku, kako bi imali svega pomalo. Proizvedem za sebe i svoje, više mi ne treba. Svi na selu živimo skromno.Ubeđen sam i da je bujna priroda doprinela da smanjim težinu i da postanem lgan kao perce, okretan kao vidra. To će pomoći da nastavim trke u Beogradu, širom Srbije, da se radujem svakom kilometru

Tog dana padala je sitna, zimska kiša, Zoran je žarko želeo da domaćinski i s voljom dočeka goste u svom domu u Vitkovcu. Da pokaže gomilu straih predmeta i najviše – „klavir iz hiljadu osamsto i neke “…

Pokazaće se on drugi put, kad ograne proleće i kad Vitkovac zazeleni i zamirišu oranice i plantaže. Možda će onda biti i rečitiji, otvoreniji…

Klavir je, znate, nekada služio gazdama u čuvenoj Džervinovoj vili. Hoću da ga poklonim našem, knjaževačkom muzeju. Kako je i red., mada volim starine još malo pa kao i – svaki srpski maraton.

izvor: solarismediabor.rs

Advertisements

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s