P R I Z N A J E M !
“Jugonostalgičar” sam i pamtim, i dan-danas, praznike nekadašnje zajedničke nam države.
To je jače od mene.
Vaspitavan sam u duhu tadašnjeg, neki kažu, “mračnog vremena”. Ne znam, meni je sećanje na detinjstvo i ranu mladost, što se društvenih prilika tiče, obasjano zracima istinskog sunca.
Ma, šta to značilo.
Učen sam da volim ljude, bez obzira na svakojake različitosti. Da poštujem “roditelje i starije i budem dobar i iskren drug”.
Ili tako nekako.
foto: “Dan kada postajem pionir”, OŠ “D.T. Kaplar”, odeljenje I/4, 29.11.1977.
Nije me sramota, voleo sam i Tita. Plakao sam “kao kiša” kada je umro. Iskrene suze desetogodišnjeg klinca su, izgleda, predviđale zlo koje će doći.
Nažalost.
Iš`o ja i na Savezne omladinske radne akcije. Na pet SORA, od 1981. do 1985. godine. Radilo se i družilo, išlo “u partizane” (termin poznat starim akcijašima). Prvu, ozbiljniju ljubavnu avanturu imao sam sa Hrvaticom, iz tadašnjeg bratskog grada, Čakovca.
Uhhh…
foto: ORB “Jovan Kecman – Čeda”, Knjaževac, pred odlazak na SORA “Zvornik” 1981.
U srednjoj školi sam i dalje voleo svoju zemlju, ali sam svoj rad preusmerio na letnje šljake u tadašnjem “Džervinu”, “Timoflori”, na arheološkim iskopinama u selu Ravna, sa geometrima (u minićevskom ataru). Kažu mi roditelji “Ako hoćeš bolje patike, farmerice ili kaubojke, mi ti dajemo toliko i toliko, a za ostalo zaradi”.
Pošteno.
Odlazim u vojsku. Sve je okej, “ispisnici” sa svih strana, od “Vardara, pa do Triglava”. Prvo u Sarajevu, pa u Titogradu, obe kasarne “Maršal Tito”. Najbolji drugari Mađar, Hrvat i Slovenac. Na kapiji u “Maslinama” me ispraćaju kući.
Simbolika.
foto: KMT, “Masline”, Titograd, JNA 1989/90. Agošton i ja
E, da. Posle nešto više od 2 meseca, dolazim na prvo odsustvo, 4 dana, za Dan Republike. Od Sarajeva “Bosna-ekspresom” do Beograda, pa do Niša i Knjaževca. Petnaest sati klackanja, dva dana izgubljena u putu.
Ako su.
Sa knjaževačke stanice, tog 29. novembra 1989. godine, direktno kod devojke (sadašnje supruge), u uniformi, sa smetom na glavi.
I čežnjom u očima.
Voleo sam tu “tamnicu naroda”, i zato…
SREĆAN NAM NEKADAŠNJI PRAZNIK!
A danas bi bio rođendan pokojnoj Jugoslaviji.
Izdahnula je, mučenica, u najtežim mukama, ostavljena od sve, mnogobrojne dece, nezahvalne, kako to već biva…
A lepu je starost doživela ta pokojnica, čitavih sedam i po decenija, otprilike, nešto u bedi i nemaštini a nešto u neviđenom blagostanju.
Poznata je bila ta lepotica međ’ državama, poštovana i voljena od svih u svetu, sem od sopstvene dece, kako to već biva…
A deca njena kad odrastoše i ojačaše, majku svoju ostaviše i svojim putem odoše, u neizvesnu budućnost, kako to već biva…
Ostala je stara majka Jugoslavija sama, bez igde ikoga u svetu, da skonča u tugi i samoći, i smrtnoj tišini…
Danas njena deca plaču, jecaju za njom, ime joj dozivaju svake godine na današnji dan, i sve najlepše o njoj govore, kako to već biva…
A dušmani njeni, što je pre vremena umoriše, i danas o njoj, mrtvoj, sve najgore govore, e da bi svoju savest umirili i pred njenom decom obraz ukaljani oprali.
Da su države kao ljudi, Jugoslavija bi, sasvim sigurno, dobila status svetice.
Počivaj u miru Jugoslavijo, ma gde bila…
Sviđa mi seSviđa mi se