Dragoljub D. Jovanović: Priče za starce i decu – KNJAZ PRESS

Moje ime je Dragoljub Jovanović. Sin i snaja me zovu Gaša. Tako me zvao i otac dok sam bio mali. Rođen sam 09.11.1948. godine u Jelašnici kod Knjaževca. Diplomirao sam na Rudarskom fakultetu u Boru 1977.  Iste godine sam se zaposlio u Rudniku bakra Majdanpek i ostao mu do danas veran.

Te davne 1977. godine, sa koferom iznošenog veša i punog “fiće” udžbenika i literature iz oblasti rudarstva, u vreme kada su stručnjaci lako dolazili do posla, učini mi otac uslugu i doveze u ovo rudarsko naselje gde sam zatekao miroljubive starosedeoce i ljude dobre volje sa svih strana i svih vera, koji se ovde nađoše svi sa jednim ciljem – da sebi izgrade bolje sutra, podignu decu i mirno odavde odu u zasluženu penziju. Kofer i veš pojede „zub vremena“, a literaturu i očevog “fiću” čuvam za uspomenu unucima. Literaturu, možda će je i oni koristiti, a fiću, po želji oca, da mu se njime igraju praunuci, “da znaju da im je pradeda bio šofer”.

Počinjući stranicu “Delo” na Website zapitao sam se šta bi prema opšte prihvaćenim društvenim normama, (moralnim normama), to bilo «delo», i kada čovek otpočinje sa delima. Ne mogu za sada drugačije, do da se izrazim jezikom diplomata: “Delo je multilateralno korisna stvar po čemu čovek postaje prepoznatljiv”, a vreme kada će čovek početi sa delima je jako rastegljiva stvar isto kao i delo. Moje delo, može se reći, započinje sa zapošljenjem a vezano je uglavnom za rudarstvo i rudarenje u Majdanpeku i okolini.

Radio sam pet godina kao smenski inženjer, zatim 18 godina kao inženjer projektant i odgovorni projektant, od 2000. do kraja 2006. godine radio sam kao rukovodioc Rudarske pripreme i odgovorni projektant, od januara 2007. pa do 20. oktobra 2008. godine proveo sam na mestu Upravnika Površinskog kopa od kada sam na mestu Pomoćnika direktora za rudarstvo. Nisam liderski tip.

Nije skromno ovo ja da kažem, ali za sve te godine rada ostavio sam veliki pečat na površinskim kopovima Rudnika bakra Majdanpek i mislim da bi moje iskustvo dobro došlo mlađim kolegama. Sa jednim delom mog doprinosa možete se upoznati u odeljku  ” Delo “ na Website: http://djovanovic.wordpress.com

Volim svoje zanimanje i posao. Uvek sam se trudio da mi vreme ne prođe “uzalud”.   Ako bi nekada ponovo bio u prilici da biram, izabrao bi opet isto.

Srećno sam oženjen suprugom Milenom sa kojom imam sina Mladena.

Moja interesovanja van profesionalnog života su bila, a i danas su, mnogobrojna i različita. U pojedinim oblastima, kao što je sport, imao sam velliki uspeh.

Eto tako sa godinama dodje nešto čoveku pa krene. Počne da se bavi  nečim što mu u mladosti nikad ne bi palo na pamet:  Počeo sam u svojoj 62. godini da pišem priče, priče iz seoskog života.

Ilustracija: D. Jovanović

PISAC O DELU

Za ove priče sam prvi put čuo od nastavnika Nikole Đergovića „Nina“ u osnovnoj školi u Minićevu na času srpskohrvatskog jezika. Da ga pomenem po dobrome, i njega više među živima nema, Bog da mu dušu prosti. Mnogo čemu nas je naučio. Kao primer jedne posebne književne vrste ovog kraja, ili možda folklora koji je bliži književnom delu, koje još uvek nije izborilo svoje mesto u Srpskoj književnosti, ispriča nama priču o Jelašničkom vampiru. Reče nam da i to ima svoju umetničku vrednost. Ljudi koji to rade su vrlo spretni u tome, imaju veliku umešnost, sposobnost i vispenost i predloži da na to obratimo pažnju i da se o tome malo raspitamo. Možda, zahvaljujući njemu što nam kao učenicima, kao deci na to skrenu pažnju, što mi to ureza u pamet, kad mi za to dođe vreme ja iskopah nekoliko priča i evo sad su tu pred vama.

Pišem o ljudima kojih više nema. Pišem o vremenu koga više nema. Pišem o događajima koji se nikada više neće ponoviti.

Ljudima sa sela, običnim, onima što ostadoše tu gde su se rodili, ljudima koji najčešće ne svojom krivicom već sticajima i okolnostima izabraše lakši put kroz život, ljudima koji kad videše koliko je svet veliki i koliko mogućnosti nudi i pruža, svesni svoje malenkosti predadoše se bez borbe, bez žrtava, ljudima koji se propinjahu ka nebu da svesni svog kompleksa niže vrednosti koji im pripisaše pokažu da i njih ima, da su i oni deo društva, da su i oni prisutni, da se i bez njih nije moglo i ne može, ljudima koji na jedan svoj način želeše da pokažu da su u nečemu iznad ostalih, oni koje oteraše ratni vihori ili glad te ne svojom voljom obiđoše, doživeše i opisaše svet, o onima što dosta postigoše pa im sad treba da to iznesu, o onima što se pokajaše što su se izdvojili iz društva pa žele da se vrate tamo odakle su i ponikli. Da ih opet prime u društvo, kao da su se pokajali što su toliko vukli, što im je sve to trebalo.

Ilustracija: D. Jovanović – autoportret

Shvatili su koliko je čovek sitan i koliko malo treba da bi bio zadovoljan. Čovek je društveno biće. Sazdan je da živi u čoporu. Treba da se uzdigne za trenutak iznad ostalih samo kad dodje vreme za ostavljanje potomstva. Posle opet da je tu…O onim stručnjacima svakom iz svoje oblasti što napustiše Jelašnicu i odoše za boljim životom, o visokoškolcima, o doktorima nauka, o onima što se zakloniše od svakodnevnice neka piše istorija, neka piše neko drugi. Možda ću i ja, ne mogu se zareći, ali za to treba pamet i snaga, a ja sam već u poodmaklim godinama.

A vreme. Vreme prošlo. Nikad se to više neće vratiti. Nikada to više neće biti ono. „Vodu koju si jednom pregazio nikad više nećeš pregaziti“. Vreme su ljudi.

Događaje i događanja, dok je sveta i veka, određivaće razvoj civilizacije. Istoriju pišu pobednici. Opet ljudi. Ljudi su krivi za sve. I za dobro i za loše. Sve će biti na ovom svetu, onako kako to ljudi udese, samo nas više nikada. Zato imamo obavezu prema potomstvu, ako nismo imali snage i pameti da usmerimo točak istorije i razvoja u boljem pravcu da im bar kažemo „Ovako je bilo“.

 Ilustracija: D. Jovanović

 O jeziku

Pišem na jeziku Jelašničana. To je neka vrsta modifikovanog Torlačkog jezika kojim Jelašničani međusobno govore od pedesetih godina prošlog veka pa na ovamo. To je neka vrsta mešavine književnog Srpskohrvatskog i Torlačkog jezika. Po okolnim selima. Jakovcu, Petruši, Vitkovcu, Novom i Starom Koritu Gornjem i Donjem Zuniču, Ravni i Debelici, Torlački jezik je manje modifikovan. Doduše svako selo je na neki način izgradilo svoj govor pa su ljudi na skupovima bili prepoznatljivi po govoru. Često se govorilo: „Po govoru bi rekao da je Jakovčanin, da je Petrušanin, da je Korićanac, da je Debeličanin“ itd.

Tim dijalektom, kojim Jelašničani govore od pedesetih godina prošlog veka pa na ovamo govori jedan veliki broj stanovnika Srbije. Uglavnom istočni deo Srbije. Koliko sam ja prošao i video, iz mog iskustva, vrlo slično govore Zaječarci, Knjaževčani, Svrljižani, Nišlije, Sokobanjci, Aleksinčani, Leskovčani, Vranjanci, Piroćanci, Dimitrovgrad. U Pirotu i Dimitrovgradu i njihovoj okolini je manje došlo do promena, više se zadržao izvorni jezik. Srpskohrvatski jezik je tu imao manji uticaj.

—————————————————————————————————————————————————————————————-

Sadržaj:

JELAŠNIČĆI VAMPIR

BABANA UMRELA

MILE BELIČKO SARANIL DŽONU KURVARA

VASILIJE, VINO LA MINJE

SELJAK BEZ STOČICU NEMOŽE

RAJKO KAPARA

KAD JA POČNEM DA PSUJEM

KRV NIJE VODA

I NA DRAŽU LAZAREVIĆA BAŠTA BIL LOVDŽIJA

DRAĐI PLJOSKA PAK UBIL ZAJCA PODI KRUŠKU

DEDA VLADA PRESEKAL NA POPA KOLAČ

ĐENERAL STEPA

IZĐINUŠE ŠTROJAČII

JA NESAM KANO OSTALI SELJACI

OD TOJ ČU SI I UMREM

PETAK PREDA SVETA TROJICU

ALTILJERIJA JE ALTILJERIJA

BABA PETRA

DAL JE DEDA DRAGA ZAPEL VODENICU?

DEDA SADA UBIL SMOKA

KURJACI IZ RUMUNIJU

BOGOSAV OČE U PENZIJU

NIKOLO, DAJ EDNO PIVO

OTSEČI TUJ DOLJNJU

IZEDOMO OVNA

DAJ OVAM TAJ ŠNAJDEZLI

MANEVARSĆI METAK

ČE DA VIDIŠ

OKLOPNICI

BRANKO NA KROVU KOMŠIJINE KUĆE

DEDA MIJAJLO, MILOVAN ĐILAS I OSTALI

POKOJNICI (Pismo Žarku Nikiću – Vankuver)

BABA DINKA ZAŠILA PETLA

DEDA SADA SE VRNUL IZ MRTVI

Nastaviće se…