PRIČA: Deda Vlada presekal na popa kolač

Sakupili se Božin, Andreja i Luka kod deda Vlade, Sreten će da dođe malo kasnije, mora da se zadrži nešto oko kazana. Sede na gredi. Greda dugačka i debela od tvrdog drveta po celoj dužini šupe ispred plevnje, kao neki niski zid, baš kao da je za sedenje postavljena. Nije niska, nije visoka, ima širinu u hladovini je, a nije hladno na njoj. Hladovinu su pravila nekoliko bagrema što bejahu izmedju puta i šupe. Sa druge strane puta, iznad bunara, red šljiva. Ispred grede, tu negde na sredini širok uspravljen trup koji im služi da se na njemu stavi nešto da se zamezi i popije. PRIPOVEDA

Deda Vlada nasekao u „panicu“ krastavac, posolio, zakiselio sirćem i izneo litar rakije. Sede tako, meze, pijuckaju i prepričavaju zgode iz svog života. U stvari samo su deda Vlada i deda Božin pričali svoje dogadjaje. Deda Luka je slušao. Nekako on je izbegavao da priča o svojim doživljajima, više je voleo da recituje junačke narodne pesme kojih je poprilično znao. Naročito je voleo da recituje „Bolnog Dojčina“.

Muškarci to njegovo recitovanje nisu bog zna cenili. Imao je bolje slušaoce u ženskom rodu po sedenjkama. Dodje deda Luka na sedenjku. Muški su tamo retko zalazili. Neka od žena ga zamoli: „ Ajde Luko „Bolnoga Dojčina“ i on otpočne: „Bolan Dojčin bolovao devet godin dana, nit umire nit mu bolje biva“ i tako dalje i tako dalje…Deda Luka se pretvori u narodnog pesnika a žene u uvo. Dal ih je stvarno to interesovalo ili ne Bog bi ih znao…

Kad deda Vlada završi sa posluženjem on sede do Luke. Božin beše sa druge stane. Drveni trup što predstavljaše sofru na kome bejahu salata i rakija beše ispred deda Luke. U panici jedna viljuška. Svi se sa njom služe. Uzmu sa njom krastavac pa je ostave u čorbaluk da se i drugi posluži. Tako redom… Da nebi Božin pričao, nije danas nešto raspoložen, on podmetnu Vladi: „Ajde Vladimire da ni ispričaš kako si na popa presekal kolač“… Deda Vlada se posluži krastavcem, prekrsti i popi od rakije pa poče priču: „Kao što znajete, ja sam ovde na kraj“. Tako su svi govorili i ako se radilo o početku zaseoka: „Na kraj… Vlada, tam na kraj“…

rakijsko meze

Deda Vladina kuća je bila na početku zaseoka Vrtovac. Zaseok Vrtovac su ljudi u međusobnom razgovoru zvali Potok. Tako im je nekako bilo zgodnije. U Potoku je nekada bilo 24 domaćinstva. Većina od njih je bila dobro stojeća. Polako se vremenom iseljavali. Stari se selili na onaj svet a mladi u Jelašnicu. Poslednja porodica se preselila u Jelašnicu 2004. godine. Deda Dobrosav i baba Moravka se na onaj svet preseliše nešto kasnije. Oni poslednji napustiše Potok… I tako Potok osta bez ijednog stanovnika. U vremenu o kom se govori deda Vlada je živeo u kući u velikoj zajednici. Pošalje mladje na posao, sa njima ode i baba Košuta, njegova supruga, a on ostane oko kuće…

„Svaku godin, kad dojde vreme da se sveti vodica el da se seče kolač, pop i onaj što ideše sas njeg „poklisar“ dodju iz Jakovac. Privežu konja za direk ispod šupu i svrnu kod men malko da posedu. Da se odmore od put. Put, jes da ne dlg al se ide preko polje pa se zblskaju. Popiju po čašicu, kolko da se opuste, da priberu dušu pa krenu. Jelašnica nee imala ni crkvu ni popa, a ni danas i’ nema a ima onija što veruju u Boga. Red odredjuval pop iz Jakovac. Kad je on zauzet, takoj za nedaj bože, traži se pop iz Gornje Zuniče. Iz Novjan je retko doodil… Kano što reko, popiju kod men po čašicu pa krenu da seču kolač el da svete vodicu. Prvo kod Sretena pa kod Božina pa kod Andreju i takoj redom dok ne obidju sve, dok ne završe i kod Ćećericu, tagaj se vrnu kod men. Takoj im nekako bilo najzgodno. Kod men se naj slobodno osečali. Mogli da se raskomote…Ja nesam baš, kao što znajete, neći vernik. Prekrstim se takoj. Slavim slave. Sečem kolač… Da sam kolko i ja medžu ljudi. Da se na taj dan saberemo… Da se vidimo sas vamiliju…

Vrnuše se. Onaj što ideše sas popa naplnil torbu. Kano ciganka od grobišta. Jedva ju nosi. Ostai torbu na klup u divanu da mi ne pada u oči.. Oni kod svakoga pinuli po malko rećijicu i meznuli pa krenuše odma od glavno… Najedoše se dobro. Napiše od onoj moje vino. Pa pre nego da krenu: Ajde Vladimire da se naplatimo… Kvo bre da se naplatimo, našali se ja. Pa toj što sam ti osvetil dom i presekal kolač… Kolko ti je toj? Reče on neku cenu, da ti se zavrti u glavu. Kolko bre? Pa poskupelo kao i sve… Za svakoga takoj… Pa kvo si ti bre u toj uložil?… Marš napolje. Uzimaj konja i da te moje oči više ne vide… Naranil sam te i napojil, gledal sam ti konja, I ovoga tvojega sam naranil i napojil… Pa ne može bre da bude i za men kano i za ostali… Obuče se pop. Poklisar uze onuj torbu i stvari pa si pojdoše. Na polazak, pop umesto da se pozdravi sas men, veli: Vladimire, neče ovoj ovak da projde. Neče na ovoj da se završi… Još če mi da se vidimo… Odveza pop konja, ukači se na njeg i otoše…

kuca-u-potoku
Nee pop loš čovek. Ja sam bil kriv… Ja sam se digal na levu nogu, nešto sam bil nakrivo pa mi on naišal… Nesam trebalo takoj da nastupim… Naidee mi posle takoj nešto žal, ali kvo ču. Pojel sam govno…

Projde neko vreme, men traže na sud… Tužil me… Da naplati kolač i vodicu i da mu platim uvredu što sam ga ponizil pred onoga njegovoga… Kvo ču, nema drugo. Ako se ne pojavim če me privedu… Ajd ja ajd pa u Palanku. Pop i onaj njegov došli popre, čekaju na hodnik. Praim se da i’ ne vidim. Ni Boga im nesam nazval. Prozvaše ni. Prvo nji pa tagaj men… Ulezomo mi unutra… Dadomo dukomenti da ni identifikuju… Izdiktira sudija naše djeneralije na onoga što zapisuje. Pretura nešto, pretura po oneja njegove artije pa mi se obrati: Vladimire, ti si dobil tužbu? Jesam, gospodine sudijo. Da li si razumeo šta u tužbi piše? Jesam. Da li je istin toj što je gospodin sveštenik navel? Jeste. Što nečeš da platiš uslugu? Što si ga izvređal i ponizil pred ovoga čoveka?…

Kad dojdo u Palanku, pre nego što sam krenul na gore u sud ja svrnu kod Ćesiju u kavanu. Popi neklko rećije onak na brzinu, s’ nogu, kolko da se oslobodim, da se okuražim, da dobijem reč… Nee mi prvi put na sud, ali brate nekako mi nezgodno… Do sag se nikad nesam sudil sas popa? Koji toj još raboti? Izgleda da sam bil malko popreteral pa sam dobil snagu. Ma ne pada mi napamet da se izvinjavam i mirim pa Bog. Da tražim od popa da mi oprosti. Jok. Kad je situacija takva ču isteram stvar do kraj… Gospodin sudijo, obratim se ja: Kad dojdoše, najpre kod men svrnuli. Ostaiše konja podi šupu. Popiše po dve rećije i poedoše ednu panicu ćisal kupus. Toj je tolko i tolko. Ovome ovdek sam cel dan dvoril konja. Ranil ga, zobil, opadžal. Pojel jedno breme detelinu i ednu panicu kukuruz. Toj košta tolko i tolko. Kad se vrnuše od kolač i vodicu pojedoše pola ćilo šušenice, polovin pogaču i popiše ćilo vino, to je tolko i tolko. Moja danguba, što sam mu gledal konja i što sam se dangubil pokre nji tolko i tolko, mogal sam da si vidim neku rabotu na njivu. Kolka je nadnica na ednoga kosača i još ga raniš. Svi znaju ja na njivu ne rabotim ništa drugo, samo kosim, za toj sam toj takoj i obračunal. Kad se sve toj sabere, ispadne da pop men duguje pet put više. I kvo sag on od men oče.

detalj

Ono jes da je on Božji čovek i Božji izaslanik na zemlju ali Svevišnji mu nee dal odrešene ruće pa da naplačuje kolko kome oče. Gde mu je skala. Nek ju iznese ovde da ni pokaže koje se kolko naplačuje… Gleda ni sudija… Nezna kvo da raboti… Kad čovek otvoreno pogleda, stvarno je takoj… Ponudi on nas, kao što je red i propis, da se izmirimo… Neču ja da privatim… Pa kvo sag da rabotimo, pita sudija… Pop se našal u nebrano grojze. Nee očekuval nešto ovak… Naročito ga pogodi onaj skala… Javi se za reč: „ Jeste gospodin sudijo sve je toj takoj bilo kao što on reče, ne mog da lažem, ja sam Božji čovek, ali ja od njeg nesam toj tražil. Toj bila njegova dobra volja“…. „Ripii ja. A ne, ne gospodin oče. Nije to bila moja doba volja. Sve si ti toj od men zahteval. Pa el si došal kod men? El si rekal priveži mi konjčevo podi šupu? El si rekal daj da popijemo po ednu pa da idemo gde smo pošli? El si rekal, turi na konjčeno nešto da poede da znaje i ono kada se sekal kolač? El si rekal da ga pogledžujem nešto ti sumljivo? El si rekal da neznaš kolko češ da se zadržiš po salo da te ne čekamo za ručak, kad dojdeš če pojedeš kvo ima? Moral sam i ja sas vas da edem šućenice da vi praim drustvo, onak bi si el nešto drugo? I kvo sag očeš? Obavezal si me pa sag bežiš od toj…

Ćutamo mi takoj, ćutamo… Vidim ja nikoj ništa. Svi ćutu… Dosadi se na men… Eve ovak da napraimo, predloži ja: Ja ču da odustanem od onoj što sam i’ dvoril i njega i ovoga njegovoga i konja a on da mi plati dangubu za danas što sam se secal po sud… Jednu kosačku nadnicu. Za jedenje mu ne tražim… i toj ovde, odma, pred teb gospodin sudijo… Ne mog posle da se preganjam sas njeg… Pop nemaa gde. Izvadi novčenik iz džep pa plati onuj kosačku nadnicu. Izlezomo iz sudnicu. Ja svrnu u kavanu. Naruči pola ćilo jagnjetinu i vino. Imal sam takvu naviku, kad otidem u Palanku ja svrnem u kavanu.“

/Priče za starce i decu/

Nastaviće se…

Advertisements

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s