PRIČA: Đeneral Stepa

Sačeka čika Sima jedne večeri da se na stepenicama ispred zadruge okupi popriličan broj ljudi, ne voli on da priča ispred polupraznog auditorijuma, pa započe novu priču: „Uuuu, što sam se izbrukal ispred djenerala Stepu, došloo mi bilo uzam da propadnem“, okrećući nežno šaku preko šake i stiskajući jednu ruku drugom, što bi narod rekao „trljajući ruke“, napravi kratak uvod koliko da skrene pažnju na sebe i svoju priču. Ljudi počeše da se podgurkuju i pokazuju na čika Simu dajući tako jedan drugome znak da ima nešto važnije od njihovog razgovora: „De prvo ovoj da čujemo pa če posle da pričamo“.

PRIPOVEDA

Znalo se, čika Sima sedi, gledano iz zadruge, sa desne strane stepeništa na najnižem stepeniku. Desnu nogu ispruži napred. S’ vremena na vreme je savije u kolenu koliko da se ne ukoči pa je opet ispravi. Levu, povijenu u kolenu, stavi na stepenik na kome sedi. Levi lakat s’ vremena na vreme osloni na levo koleno te tako nalakćen oslanja o šaku levi obraz i bradu. Desnu plećku osloni o ogradu zauzevši stabilno položaj polulevo.

Zamišljen gleda ispred sebe kao da čita.Tako je najbolje i za njega i za one koji slušaju. Oni što sede na stepeništu gledaju samo poludesno napred. Za one što stoje, njima je sve jedno. Za kratko vreme od onih što su pošli u zadrugu napravi se gužva ispred stepeništa. Dođu i stanu. Oni što bejahu u zadruzi izašli i stoje na vrhu stepeništa pored vrata, posle će da pazare. Magacioner ostavio tezgu pa i on izašao. Neki od onih što prolaziše putem, iako nisu imali nameru da svrate, navratiše da vide šta se dešava. Oni što im se žuri, videći gužvu ispred zadruge pitaju: „Kvo je toj gore?“ Ma mani, Mone pak priča kako bil u rat.

Bili smo na Kajmakčalan na kotu 905. Več mesec dana se pripremamo za napad. Pričali su tam da je naš pretsednik vlade, ovaj bre naš odovde, ovaj, kako se zvaše. Ooo, na vr’ mi ezik, nemog se stim. Pojede ga nešto. Ovaj bre iz Zajčer, naš Zajčarac… Pašić. E, e, Pašić. Prijavil duplo veću vojsku pa smo dobivali po dva sleduvanja… Kod Francuzi se znalo, vojnik u sledovanje dobiva i vino. Mi po duplo…Opraimo se mi. Onoj vino ni dava snagu i hrabros. Doduše i oružje i municiju smo imali duplo. Sve toj moralo da se nosi. Nesme ništa da se vrlji… Vojska je toj… Nedal Bog da se toj desi. Ma nikoj na toj nee smel ni da pomisli, odma na Preći sud...

Seoska zadruga

foto: seoska zadruga, selo Jelašnica (Knjaževac)

Ukopali se mi. Ja, kao što znajete, bil sam u altiljeriju… Saveznici na levo krilo… Samo glancamo topovi i čekamo znak za napad… Braća Bugari u rov na puškomet od nas. Vrevimo sas nji. I oni ljudi kano i mi. Siroma, loše obučeni. Gladni. Vrljali smo im mi od onoj što ni preskoči od jedenje… Sprijeteljimo se. I po imena smo se znali. Oknemo mi nji el oni nas. Potraže po nešto. El leb el duvan. Mi im vrljimo… Mislim se kakvo če ovoj sag da bude? Kako če da ratujemo? Kako če sag da bijemo edan drugoga. Okali smo se po imena i pomagali edan drugome… Pričali ni da su za jednu, ovuj našu pravoslavnu Novu godinu, svi poizlazili iz rovovi. Bugari odonud, mi odovud pa čestitaju edni na drudji. Ljube se. Oficiri morali da pripucaju da prećinu toj… Setimo se takoj pred spanje… Ostaili smo tam i roditelji i vamiliju. Ćekaju ni da im se vrnemo. Nadaju ni se… Pričamo takoj… Što sag glave da gubimo, i mi i oni. Pa el nemož’ nekako i naše i njine glavešine da se dogovore? Da se i oni vrnu na njini i mi na naši… Najdu se takoj pametni pojedinci pa velu: „Na vas seljaci uvek nešto ne potaman“. Pa e’l bre neći rat do sag zaminul nas seljaci. Mi naj nastradamo.

Pošal đeneral Stepa nenajavljeno da obiđe naš položaj, da vidi moral, borbenu gotovs i stanje oružja i oruđa. Imal je on taj običaj. Iskradne se takoj pa krene. Kad vide da ga nema oni se rastrču na sve strane dok ga ne najdu. Kad dojde ne najavljeno i sam, tag vidi pravu situaciju. Nema da mu se priča onoj što on oče da čuje. Vidi stanje… Kao što reko, pošal Stepa da ni obidje…

Pošal rano. Vojska se još nee sva izdizala. Kako mi takoj i Bugari. Malko smo se bili i poopuštili. Nema trubaa pa svi da od edanput ripnu… Svaći dan isto. Ništa se ne dešava. Palak… Vlasi, bilo i je godža sas nas, velu: „Binješor“… Nema ni gde ni što da se žuri. Straža i dežurni odrađuju svoje… Ako se spremiš brzo, dan golem, neče nikad da projde.. Na položaj si… Počelo da se razdanjuje. Otišal sam ja zbog za radi sebe tam malko po dalek od rov u grman. Situacija mirna pa nuždu vršimo tam. Kad je stanje opcadno, sve u rov. Tuj i spiš i sediš i jedeš i sereš, sve tuj, na edno mesto. Glavu ne pomoljuješ… Nema sram nema stid. Svi tuj, i vojska i oficiri…

bregalnica

Taman sam smaknul pantalone i klekal, kad čujem kano da neći ide od onud iz pozadinu. Mislim el’ je kurir el’ neći za snabdevanje. Metnu ja oče na onam, kad ono Stepa, đeneral Stepa… On… Znam čoveka… Trgo se ja. Projdoše me žmarci. Kvo sag da rabotim. Ide čovek pravo na men. Zaklanja se malko iza grmanje da ne upadne u oči. Neprijatelj stalno osmatra proz durbin… Vi znajete Stepu u paradno odelo, u đeneralsku uniformu sas šapku na glavu, sas epolete na ramena, sas kićanke, sas ordenje na grudi, videli ste ga na sliće i gledali reportaže na televizor. Neste vi videli Stepu u vojničće dreje. Ja ga znam i drugako. Ne on tam bil takav. Rat je toj. Svi smo tam bili isti samo što on od nas imal veću odgovornos. Nesmo mi toj tagaj razumeli. Misleli smo lako je na njeg, a on mislel i na nas i na naši domovi i vamiliju što u nji ostala i na otadžninu.

Stalno je bil zamišljen. Sas pogled uvek tam negde dalek. Od ovoga Stepu kakvoga ga vi znajete tam bil samo njegov stas, odsečni pokreti i dostojanstvo. Ne on imal kada sas nas da se preganja. Sve je rešaval sam i po skraćeni postupak…Takav je on bil… Mlogo je ga vojska volela… Raspituval se često za nas i naši. Koga imamo? Imamo li vesti?… Tešil ni da če im se vrnemo živi i čitavi i toj kao pobednici, uzdignuta čela i sa odlikovanja na grudi… Da li je baš pantil kvo mu koji priča toj neznam, ali interesuval se… Kad stojiš ispred njega onak mirno, osečaš se nekako ljudsći. Kao i ti eto nešto. Kao eto znaje za tebe i tvoji… Ispoštuvan si brate…

Stepa-Stepanovic

Znam ja kakva su pravila u normalnu situaciju. Stane se mirno i raportira, ali kako ču ovakav. Vreme ide, čovek mi prišal blizo. Usprai se ja kolko sam onak mogal sas oneja dldje gače i pantalone. One se nekako izpresavijale, nagužvile, pa se zapetljalo kao da znaju da mi se žuri. Sastai pete i stanu mirno. Taman počee da raportiram: „Gospodine djenerale, vojnik Simić… On, noga pred nogu, dostojanstven, kao prava ličnos, kao đeneral, onak kako mu i dolikuje, za trenutak me pogleda, izvadi levu ruku iz džep, pokaza sas nju ovak i reče: „Seri Simiću, seri“.

Kad on progovori ja se načisto izgubi. Za trenutak nesam znal ni gde sam ni kvo rabotim. Na malko da reknem: „Staraću se gospodine generale“, kao što je red kad ti se starešina obrati. Sva sreća na vreme se seti u koju sam situaciju pa se trgo… Šta ču. Ostaa takoj još neko vreme pa kad on zamaknu ja nastaji gde sam stanul.

/Priče za starce i decu/

Nastaviće se…

Advertisements

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s