PRIČA: Drađi Pljoska pak ubil zajca podi krušku

„Po čemu su bili bolji, isti kano i ovija danas“, iznervirao Rade Dinčić Mileta Čiču stavom da su nekada lovci bili daleko bolji i iskreniji od ovih danas pa Mile upao u turažu: „Pa kano dete sam bil prisutan na ovoj isto mesto i slušal njine rasprave i zajebancije. Eve da vi ispričam samo edno iz toj vreme pa sami cenete.“

PRIPOVEDA

Drađi Pljoska nee bil loš lovdžija, naprotiv, kad ispred njega izlezne divljač nee promašuval, imal je i dobro kuče koje je umelo da najde diru i da ide po nju, da tera divljać i da najde divljač na legalo, ali kvo ćeš, mlogo lovdžije, malko zajci pa je na neći način morao da se vadi a da nebi bilo sumljivo on bil originalan.

Bil lovdžija seljak, a u toj vreme lovdžije u salo cel dan na njivu, proizvodili ranu za sebe i stoku i obezbedjuvali pare za porez i školuvanje za decu. Od onoj što pretekne sređuvali kuće i pokućstva… Pšenica u juli žlti se po polja kano zlato, talasa kano more, kukuruzi i deteline kano zeleni tepisi. U avliju štale i obori, prave male farme. Proizvodili meso i mleko za prodaju. Kuće na po dva sprata i sas podrumomi, kano kasarine…

Lepo je toj kad čovek projde proz salo pa gleda ali koji je probal on znaje da je tvrd seljački leb i da sve toj nee tek takoj nastalo, nee nikom padlo sa neba. Nee seljaku teško, što je posao grub, što su ruće žuljevite, toj što ih po cel dan pali slnce, što im lice i telo opaljeno, grubo, izgorelo, na toj se ne obraća pažnja, toj se ne računa, toj je takoj normalno, na toj se navikne, najteže je neizvesnos, ona najviše ubija, najteže je onoj što čovek nemože da dokuči, da pomeri, da promeni, onoj što je u Božje ruće…

Često se i na razna mesta čuje kako se seljaci jadaju: „Svakakvi korovi, paraziti i zdijanije ima. Svašta se nakotilo, udarile razne bolečine po stoku, pa ovaj suša, i ona se poterala, pa ćiša, ona više ogladi, grad sve stlče, ne može čovek da se oporavi“. Žale se ali ne predaju… Od svoju decu stvoriše ugledni građani, izškoluvaše i’ i pokazaše im put. Puštiše i’ u svet da dadu i oni svoj doprinos za izgradnju i razvoj napaćene nam otadžbine… Večerom, kada namire stoku evo lovdžije ispred zadrugu, sedu i raspredaju lovačće priče, da dadu sebi odušku, da se opušte, da za trenuak zaboraje na seljačće muće i problemi.

Seoska zadruga

Kažu za lovdžije da su toj ljudi posebne „fele“. Kano i kod ribolovci njina je lovina najgolema i najbolja. Razlika medžu nji je u toj što lovdžije idu „po pseću pamet“ a ribolovci čekaju lovinu da izvrši samoubistvo. Nedao Bog da posumljaš u veličinu onoga što su ulovili, oči če ti iskopaju i edni i drudji. Zajac je kano krava. Jastreb kano „konkord“. Divlja svinja tutnji i lomi proz kukuraz kano voz, da joj se ne najdeš na putu. Srndać, kad je ripnul, mogal je školu da preripi a rogovi da ti ne pričam.

Subotom i nedeljom i kad su praznici, kad nee lovostaj, prepušte seljačći poslovi na ukućani a oni otidu u lov. Teško da od toj bude neke vajda, više radi zadovoljstvo.

Nesu toj ovija današnji lovdžije koje vi znate. I lovina je bila nekako po drugakva. Lovačći ispit se nee polagal. Dovoljno je bilo da čovek ima jaku volju, lovačku pušku, da voli da pešači i da ume da priča. Dobro bi bilo da ima i kuče, ali toj nee bilo obavezno za početak. Ako se dobro pokaže, kad se prva ćeruša okoti on će da dobije štene, na njega je samo da ga vaspita i nauči da lovi. A zna se svaći lovdžija če sam sebi najbolje da dresira ćera. Tuj nema neko pravil. Svaći ima svoj način a toj je tajna.

Nekada se divljač nee prihranjuvala i solila. Starala se sama za ranu. Zemlja bila obradjena. Rana za divljač u polje koliko im duša oče. Sag neko drugo vreme. Nema više seljaci. Polja opustela, obrasla i ledina. Jes da imaju više mogućnos da se kote i kutaju ali nema rana a i lovdžije se namnožili pa ima mlogo manje divljač po lovačku glavu…

Lovac

Danas se polaže lovačći ispit a posle kandidat za lovca mora godinu dana da bude lovdžija – pripravnik. Da ide u lov bez pušku. Kakav ti je toj lovdžija bez pušku? Ma toj ti je čisto šegačenje. Nebi toj naši stari mogli da svare. Kako toj da današnji lovdžije uče kvo je zajac, kvo je fazan, kvo je lisica, kvo je kurjak, kvo je erebica, kvo je divlja svinja, kvo je plemenita divljač, kvo je lešinar, kako se razmnožavaju i koj znaje kvo sve još. Pa valjda su toj naučil u osnovnu školu dok su bili deca. Ono istina, dešavalo se da neći od današnji lovdžije umesto divlje svinje ubiju čoveku svinju iz obor ali toj je retkos. Lovdžija u brzinu ne zagleda ima li svinja na njušku „belčug“ el ne i eto ti… A pitam ja vas kvo traži svinja iz obora u šumu… Bilo je slučajevi i kada lovdžija ubije pravog divljeg vepra i dok oni okol njega nazdravljaju i zamajavaju ga, neći se prikradne pa na vepra na njušku turi rdžavu žicu „belčug“. Posle onome što je ubil vepra oni mu ne priznaju. Velu: „ti si ubil nečijeg vepra od salaš“.

Desilo se i toj da je neći od lovdžije iz varoš što bil tuj kao gost, i oni imaju svoji gosti, zaprsal nastranu pa na ednu babu u avliju pokre plot uvatil mutavoga plovana, turil ga podi jaknu i ponel. Doduše, ne treba čovek da bude baš kategoričan kad donosi zaključak, avlija uz samu šumu a taj vrsta jako slična sas divlju, čak mož i da leti, ne mlogo ali leti. Plovan nee kokoška pa kad ga neći pojuri da ga uvati da krešti. Sreća što baba izlezla iz kuću po neku si svoju rabotu te razrešila dilemu. Kakva bi toj bila bruka da je na lovdžije pokazal mutavoga plaovana?… Čovek se lepo izvinil… Baba primila izvinjenje ali i dalje, budući da je plovan bil ispod jaknu, ostala u dilemu… Toj su ete takoj bili samo izuzeci.

Po neći put se lovilo grupno ali ne zatoj što što su toj propisi nalagali, takav propis donesen mlogo godina kasnije, išlo se u grupu radi drustvo, takoj lov imal veću težinu. Kad neći nešto ulovi u grupu tagaj toj ima veću težinu, ne treba da se dokazuje. Danas se toj takoj raboti da se kolko tolko održi lovačka etika i poštenje. Da nebi neći od lovdžije došal u iskušenje. Toj danas zovu lovokradja. Ranije toj nee bilo. Znalo se koji je lovdžija on je lovdžija, ide u lov… Postojala je i tagaj etika. Poštuvalo se toj kad je lovostaj na pojedinu divljač. Kada bi Petronija Beličko el Čedomir Slavković čekali organizovan lov? Došlo im da idu i oni ture pušće preko ramena i idu. Nee bilo da se lovi takoj što edni razapnu mreže i čekaju divljač a drudji uznu motće i kante „okala i čukala“ pa jure i praje galamu. Plaše divljač… Nekad lovdžije umeli da vide divljač na legalo, jes da lovačka etika nee dozvaljala da se divljač takoj ubije ali ga oni malko potplaše pa pucaju.

Do spor i prepirće uglavnom doodilo dok se lovilo poedinačno el pak kad se lovdžija izdvoji iz grupu, pogotovu ako se do kraj lov ne vide el kad se završi lov, pa uvati prečicu da skrati put do kuću. Eto u takve situacije neda mu dupe mirku pa kad je več tuj da zaviri pokre plot, pokre medžu, u razor, ispod krušku el u grman i eve ti, istrči zajac, litne erebica el fazan. Lovdžija opali i divljač u lonc. A kano po nekakvo pravilo taj lovina je najgolema i najbolja, nema takva, u nekolko godine jedna takva bude… E, sag tek nastane problem, kako toj da se obnaroduje, kako da se obaveste drugari. Sve je džaba ako se za toj nezna. Oče li onija u tuj priču da poveruju?… Kako toj da dokaže?… Eto takav je problem često imal Drađi Pljoska.

Kadgod se odvoji od grupu i pojde prečicom do kuću uz šumu pokre krušku opali iz pušku, poneći put i obe cevi i ubije zajca, erebicu el fazana… „Bil ispod krušku, istrča iz razor el iz travu iz medžu, ležal u barazdi,“ ali skoro uvek tuj, „pokre krušku“.

lovac 1

Kad lovdžije večerom namire stoku, evo ih ispred zadrugu na pivo da dovrše lov. Na onoj što su cel dana odili po polje večeras se tuj udara tačka. Dradji ugodi da dojde medžu poslednji, kano imal neku rabotu pa se zadržal a i kuća mu je malko po dalek… Dral zajca… Na nekoliko koraka od stepenište, započne razgovor sas onija lovdžije što došli pre njeg pa sedu tuj na stepenice: „Ja ga ubi“. „Pa gde bre Drađi, gde ga ubi?“ „Pa onde podi krušku. Došal da ede krušće. Kad vide men on se uplaši, uvati šturu, ja potego i ubi ga“. Eto takoj, kadgod se vrčaju iz lov Drađi kod krušku ubije zajca i na štalu, kano dokaz, uz oneja kože što se tuj več suše, dodade zečju kožu od ranije godine što ji nesu teli na otkup, natopi ju u toplu vodu, kano eto još edan zajac… Suši kožu… Koža visoko i daleko od put ali na vidno mesto, na promaju….

Ćute lovdžije i slušaju Drađijeve priče. Malo sumljivo, tolko zajci i sve na isto mesto? Ali kvo če. Ima koža. Tuj je dokaz, visi na štalu… Drađi ju potopi u toplu vodu, dodade dosta sol da se ne kvari i da ju ne edu moljci, ma kano da je taj momenat sturena od zajca… Projdu ljudi po put, ne zatoj što mu ne veruju, idu po svoju rabotu, usput kano slučajno bace pogled, još edna koža… Večerom ispred zadrugu: „Drađi, bre, stvarno ubil zajca, videl sam kožu, ene još edna na tlakanu.“

Svi znaju da nešto muti ali neznaju kvo… Edanput, kad se na Drađi beše telila krava el prasila svinja, odavno je bilo nemog baš da se setim, pa u oči lov nee mogal večerom da dojde na dogovor, dogovore se da mu doskoče. Angažuvali ednoga od poverenje da jutre predvečer, oko četri sati, malko pre nego što če lovdžije da naidu, da turi ispod Drađinu krušku zajču kožu naplnjenu sas pepel… Kad je u pitanje takva stvar, svi su kano edan. Dogovoriše se na brzinu i koj če da dade kožu i koj če da ju naplni i zašije, razradeše strategiju sve do detalji.

Osvanu tmurno maglovito esenje jutro. Dradji se u Sadopolje, tuj negde na krstoputinu izmedžu igralište i Ignetovu kuću pridruži na ostali lovdžije uz izvinjenje što sinoč nee mogal da dojde na dogovor… „Ma nema veze, ti si Dradji stari lovdžija, toj je za tebe miš, ti češ da se uklopiš…“ Prihvatiše izvinjenje od prve. „Opravdano !“… Dradji izvadi iz ranac rećiju da počasti za prinovu u štalu, kako je red i običaj, kao što svi pravi domaćini u takvu situaciju čine. Svi ga blagosiljaše i poželeše da mu se „iljade“.

lovac 2

Cel dan mu u lov sve išlo kano podmazano. Uvek se njemu poklanjala pažnja, uvek nekako bil u centar, sve njeg pituju za savet, u svemu ispoštovan, sve se nešto okol njega vrtu, nudeno mu najbolje mesto, čas čas pa ga nešto vale, svi se pozivaju na njeg: što kaže Drađi, kako bi ti Drađi rekal, kako bi toj Drađi naprail, eve toj i Drađi znaje, i Drađi tagaj bil. Ma sve se okretalo oko njeg, za njeg sve najlepše i najbolje… Znaje on da toj nee baš sve takoj ali nezna kvo je. Čeka da vidi, samo če od seb da mu se kaže… Nikoj ništa ne ubi a svi veseli, svi nasmejani. Nikoj se sas nikoga ne posvadi, nikoj se nikome ne zameri, nikoj se na umor ne požali, svi kao da nešto očekuju, kao da nešto tek treba da se desi… Dradji prošlu noč nee spal, provel budan celu noči u štalu, sav smlaten, ali izdržal, nee mu prvi put.

Lov se završi. Nikoj ništa ne ubi. Več od Poljane počeše kano i uvek jedan po jedan da se odvajaju od grupu onak kako je kome bilo poblizo i po zgodno. Najpre se odvojiše Vuka Stojanćin i Milojko, oni uvek udarie preko Ostriku pa Dušan Vatrogasac i Daža Zarijin pa Novica Cepko pa Velja Kameničanin pa posle takoj svi redom kako kome doodi. Odvoji se i Dradji pa niz detelinu pokre medžu uputi prema šumu, posle če proz šumu niz potok do kuću. Gleda u travu što beše ostala na medžu izmedju njive, mož tuj nešto da ima. Sag če baš tuj da bude, nego ajde, nikad se nezna. Kad dojde na stotinak koraka do krušku on uze pušku „na gotovs“ kano što je uvek rabotil, dok ga još vide onija njegovi drugari i poče da planira kada da opali. Slučajno metnu oči kude ćera, beše edno vreme zaboril na njeg, ćer se ukopal u mesto, uperil pogled i uši pravo ispod krušku, ne mrda, ne diše, ne trepa. Beše i on zatečen sas situaciju, nigde tragov a zajac ispod krušku.

U isti pravac kude salo onija lovdžije još stoju, kano da nešto očekuju. Pogleda podi krušku, kad ono uši, uši od zajca, ovoljći, štrču iz travu. Podiže se malko na prsti, kad ono zečja glava sas bel cvetak na čalo. Promrmlja sebe u bradu: „Auuu, jebo te Bog“. Napravi još dva, tri koraka, podiže pušku pa opali. Opali odma još jedanput. Što je sigurno sigurno je. Ćer, čim ču prvi pucanj, polete kam zajca. Poznat i uhodan postupak u ovakvu situaciju za dva drugara koji več godinama zajedno love… Diže se prašina od pepel iz onoga zajca. Ćer se iz punog trka, kano po komandu, zaustaji, ukoči u mesto pa se i od njeg od onoj što zaora sas nokti diže prašina. Nee jasno ni na Drađi ni na ćera kvo se dešava. Pravo stanje za sag znaju samo onija lovdžije što odonud od kude salo gledaju.

zec

Dok Drađi prijde ćer se palak, palak primaknu uz onuj izrešetanu kožu što se okol nju još vije prašina, onjuši ju, pogleda levo, pogleda desno i sede na zadnje nodje, usprai glavu pa gleda pravo Dradji u oči i čeka da čuje komentar. Nebi čas, stiže i Drađi. Zajac ležaše na rebro. Pogodak dobar ali u praznoo… Nešto odgundja sebe u bradu, opsuva onoga koji ga tuj postaji i pogleda kam onija što do malo pre onam stojaše. Vidi zamaknuli kam salo… Zabaci pušku o desno rame, cev dole kano što je red kad se lovdžija vrča iz lov pa oknu ćera: „Ajde, idemo.“ Palak, noga pred nogu, stigoše dom u prvi mrak. Tuj večer Drađi nee doodil u zadrugu a osta mu i neupotrebena onaj suva zajča koža od prošlu godinu…

Jutre uvečer pak se lovdžije sabrali ispred zadrugu. Došal i Drađi. Svi znaju, samo Drađin ćer nezna, al ćutu kano da ništa nee ni bilo. Čini se da bi mu mlogo po lasno bilo da je bar neći nešto od toj rekal, makar da se našalil.

(Priče za starce i decu)                                          

Nastaviće se…

Advertisements

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s