PRIČA: I na Dražu Lazarevića bašta bil lovdžija

PRIPOVEDA

Namiri ja stoku, popi ednu rećiju, malko preglavi kolko da ne bude bez ič pa ajd da pogledam kod Tursko groblje ima li nešto od građu… Još uvečer smo se sas ženu i mater dogovorili. Stara ni kuća. Raspada se. Treba i ja da započnem nešto dok još mogu. Svi iznapraljaše nove kuće a ja gde sam tuj sam, priča Draža Lazarević, u selu poznatiji kao Draža Zarijin, okupljenima ispred seoske prodavnice ono što mu pre mnogo godina beše otac pred smrt ispričao u poverenju: „Jes da je bil Februvar ali zima promična. Beše sneg pa se palak otopi od slnce… Greje danju… Dan manečak ali se topi… Noču bogami ladno. Stegne ga. U salo sneg ovde onde. Po vrovi ga još ima…

Turi pušku na ramo, uze municiju pa ajd. Planina je toj, divljina, svakakvo ima tam. Nek se najde. Poneso i manečku sećiru sas dlgo držalje, kolko da se podpiram. Po lasno se takoj ide a mož i da zatreba da se nešto zabeleži‚ da se zadelja. Na posledku, ako puška zataji nee loše da se najde i sećira. Za jedenje nesam ništa ponel, računam do ručak ču se vrnem. Za pijenje sam ponel samo vodicu. Rećija, toj se znaje, uplanin se ne nosi. Žena i mati ostaše dom, pokre kuću. Nesu ni one više za nikakvo… Idem uz Elašnicu. Sritam narod. Zagovaraju me, oče ljudi da popričaju sas men. Ja nemam kada. Nesam ljutit na nikoga ali ne mog se dangubim. Isplaniral sam. Dalek se ide a koj znaje i put kakav je. Ljudi navikli na men da popričam sas svakoga pa se čude. Velu: „Kakvo li je na Zariju“. Izlezo iz salo. Nikoga više ne sritam. Pomagam se ja sas onoj sećirče, zabacujem ga napred a od strag se guram i mislim se takoj… Prajim planovi u glavu… Velu ljudi kad čovek priča takoj sam sa sebe el šenul sas pamet el prai kuću.

U toj moje razmišljanje dojdo do krstoputinu gde se odvaja put za Jakovac preko Kolnik. Nesam ni primetil kada sam stigal dotle. Nee Kolnik bil ovoj što je sag. Sag prosečen put. Sag je milina. Tagaj bilo mlogo gadno. Išlo se uzbrdo. Stoka edva izlazila sas prazna kola a kamoli sas tovar. Svaći čas zastanjuvala da se odmori i zbere dušu. Svaći čas si moral da podpiraš kola da ne krenu unazad. Nema, ako kola krenu unazad, gotovo je. Odoše i kola i tovar i stoka. Pa nesu, ono, stari ljudi, kad je nešto teško, džabe govorili: „Zapel kao Jakovčanin uz Kolnik“. Odvojil sam se ja i idem takoj uz Kolnik. Bogami ovde još sneg. Još se nee otopil. Naj golem sneg u onuj vododerinu što ko bajagi put, što ga pronel i prokopal jesenas potok… Nikoj ne proodi… Pribrali se Jakovčanje dom. Ako neći projde za kolibu el od kolibu, projde pešći. Stoka se zimi retko preža. Ovce i koze dole nisko, pokre reku. Dole po zaklonjeno…

sneg

foto: kurir.rs

Idem ja takoj i mislim se, kad čujem nešto cvili, cvrči, pišti. Zastanu, nee me stra, oču da vidim kvo je. Odokle doodi?… Načuljim uši… Ozdol negde iz sneg se čuje. Zagleda ja po bolje, rupa u sneg. Slognu se da vidim kvo je, ono zajac. Danju, dok sneg bil mek, on naprail rupu pa se skutal. Noču, onaj voda što se topil sneg i led se stegla od ladno, nastal led, stesnil se ulaz pa sag nemož napolje… Zagladnel… Uplašil se… Batrga se on unutra, cvrči i kopa sas prednje šape ali nemož ništa. Led stegal čvrsto. Džabe rupa golema kad kroz ulaz može da promakne samo edno uvo i glavu… Vidi se, golem zajac. Cvetak na čalo. Muškar. Primeti me on pa ne tura više glavu na rupu. Čuje se povremeno, cvrči i kopa unutra ali ne mogu da odredim baš gde je… Kvo sag da rabotim?… Imam pušku… Da nanišanim pa da opalim? Bojim se, neznam gde je, ču ga promašim. Ču proširim rupu, pa dok ja ponovo naplnim, a puška mi sas edan cev, če pobegne. Rešim ja da kroz onaj otvor uguram ruku unutra i da ga uvatim za uši… Če me zgrebe po ruku…

Setim se ja, imam rukavice. Turi ja rukavicu na levu ruku pa u rupu, računam sas desnu ruku mi po zgodno da proširim otvor sas sećiru pa da istegljim zajca… Takoj i napraji… Uvati ja zajca za uši. Sas sećiru proširi rupu. Isteglji ga napolje. On se batrga. Neče da miruje. Grebe sas zadnje nodje kao da iska nešto da smakne… Golem zajac… Na kraj smiri se on, nema kude… Kvo sag da rabotim? Imam britvu. Da ga prikoljem?… Ne ide. Če me sretne neći pa kako da pokažem zaklanoga zajca, ima da me zajebavaju koji je dokle živ… Mislim se ja takoj, mislim kano šašav pa doneso odluku. Ajd da ga ja vežem za grman pa da se izmaknem i ubijem ga sas pušku? Če izgleda kao da sam ga baš ubil… Sas kvo da ga vežem, majku mu? Uplanin nema ništa. Da najdem neku žilu. Gledam ima li neka loza… Nevalja… Sve suvo. Krši se. Nemože da se veže… Da odeljam koru od jesen pa da ga sas nju vežem? Toj bi moglo… Treba mi obe ruće, kvo ču sas zajca? Reši ja da sas levu ruku držim zajca, sas koleno da pritisnem motku a sas desnu da odeljam koru… A što ja da sečem jesenovinu pa da ju pritiskam sas koleno kad mogu na lice mesto? Takoj i poče. Puška i sećira tuj pokre men nazam, zajca držim sas levu ruku za uši, u desnu ruku britva…

Sag mi po lasno da ga držim, sturil sam rukavicu. Nemože više da me zgrebe, bolje se vardim a i on posustal pa miruje. Od oneja njegove uši mi toplo na ruku. Gulim ja koru. Gledam… Kora kratka i slaba. Ne mogu da izvadim ništa. Treba da se spreza i nastalja. S jednu ruku se nemože. „Jedna ruka pola čovek“. U taj momenat mi dojde na pamet. Sam me Bog pouči. U gače u učkur imam povorku. Povorka tanka a jaka. Napraila mati jesenas od grsnice. Ostaila ju podlgu. Ne znala tačnu meru. Misle ja da ju skratim, ali dok da najdem nož u nešto se zamaja pa osta takoj a „vodenica na kvo promelje takoj se i sćine“. Vezuval sam ju na zamku, po lasno se razvezuje. Znajete kako je. Naide situacija, čovek na brzinu treba da smakne gače… A što se ti smeješ. Nesam ja stural gače za toj što ti misliš… Ja sam star čovek. Čoveka pritera pa mora na brzinu…

sneg 1

foto: kurir.rs

Otkači ja nekako sas jednu ruku onaj kaiš što mi drži pantalone, ostal mi još od baštu od preko Albaniju… Raskopča i dugmiči… Pantalone se smaknuše na kolena i gležnjevi. Ostadoše samo gače. Gače prtene ali dobre. Mati i’ od lan izatkala. Poteglji ja jedan kraj, zamka se odveza. Isteglji kanap. Gače, i one, spadoše na kolena. Osta golo dupe. Nee strašno, nema nikoga. … Veza na zajca povorku okol vrat… Onoj što se smaknulo steglo me okol kolena, ne mogu da idem, ču si strošim glavu… Palak ja palak, palak, da ne padnem dojdo do grman. S’ levu ruku držim zajca za uši a sas desnu vezujem drudji kraj za grman. Teško ide sas ednu ruku. Treba da bude sigurno… Mora da se zajac čudil kvo rabotim… Veza ga nekako. Dok sam ga držal za uši beše miran ali kad ga pušti, kad on oseti zemlju podnodje, poče da ripa, da se teglji… Ojača ja vezuvanje, sag mi po lasno, obe ruće mi slobodne. Gače i pantalone me sapele preko kolena. Uzdigo i’ ja, zakači kaiš… E, sag se ovak može…

Zajac se teglji, ripa, tumba. Kanap jak. Dobroo ga mati napraila… Mora da pograbim, mlogo se teglji, če se otćine… Uze pušku. U pušku mi metak za krupnu divljač, za lisice i kurjaci… Nema veze. Koj če sag da pretura po onuj municiji da traži odgovarajući metak. Kad može da ubije kurjaka i medveda može i zajca… Zape petlić. Nanišani na zajca. On nikako da se smiri. Nikako da se skrasi na jedno mesto. Unervozi se ja, a znaje se kad je čovek nervozan on ništa nemož da potrevii. Potego oroz. Puška opali. Zajasc uhvati tutanj proz šumu… Ete ti rabota!…

Oto onam da vidim kvo je… Toj što sam i mislel, sačma presekla povoru. Edan del, onoj što je bilo vezano za grman, ono tuj a drudji na zajca okol vrat… Sve sam prepsuval, i onoga ko me stvori i onoga ko mi ostavi pušku u nasledstvo i onoga ko me nauči da pucam u zeca sa kurjačkom municijom…

Obramči pušku na ramo, nesam ju više ni plnil, uze sećiru pa ajd da vidim onoj za kvo sam pošal. Idem uz brdo, ono me neka tuga stegla u srce, u mešinu… Stigo u zabran ali nikako da se sredim, da se priberem… Ne ide… Vidim da od rabotu nema ništa pa si pojdo dom. Ne mogu sag, ču dojdem drudji put… Toj što sam gledal kano i da nesam. Da me neći pita kvo sam videl nebi umeal da mu kažem…

zes panoramio.com

foto: panoramio.com

Idem takoj, idem kad mi se u sred tuj moju tolku muku pred oči ukaza onaj zajac kako trči sas povoru okol vrat. Trči a povora landara na tam na ovam kano na tele štranga kad se otćine od jasla, istrči napolje pa počne da se štrklja po avliji. Dojde mi smešno… U momenat smej zameni tugu kao da ju nešto oduva. Postaa drudji čovek. Poče da zamišljam razne situacije, čas ovak, čas onak a stomak mi se sav trese i grči od smej… Bože, kome li če takav da stane na naišan?…… Što če toj da bude cirkus ako budu poviše kad ga neći ubije, ima da se priča koji je dokle živ…

Samo što se smirim pa krenem on pak istrči iza krivinu. Kad me vidi ukopa se u mesto pa onak zbunjeno gleda u men… Zajac s’ povorku okol vrat ? … Tolko mi se jasno ukaže kano da je istin. Znam ja da od toj nema ništa ali nemog da se oduprem, nemogu da se suzdržim, počnem naglas da se smejem, stanem, uvatim se za mešinu pa se takoj tresem, tresem dok mi ne projde. Sreća što nee bil nikoj da me vidi, pomislel bi da na Zariju nee nešto dobro.

Dojdo dom ali onuj sliku zajca sas povorku okol vrat nikako da izbrišem. Kadgod se toj setim počnem da se smejem. Baba me pogleda, poćuti malko pa me pita kvo mi je? Ja velim ništa, setil sam se nešto. Ete takoj, došlo mi nešto. Ona žena stisne usnice pa zavrti sas glavu…

Mlogo godine od tagaj prošlo. Nikome nesam ovoj pričal. Nesam rekal ni na babu. Al ete, kako čovek ostaruje, kako mu priodi da ide tam, on zaborai na bruku.“

/O autoru/

Nastaviće se…

Advertisements

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s