PRIČA: Kad ja počnem da psujem

Bratislav Bata Božinović, poznatiji kao Bata Bečlija, završio je automehaničarski zanat u Knjaževcu pedesetih godina prošlog veka i otisnuo se u svet. Uglavnom je vozio teške drumske kamione – šlepere i autobuse po zemlji i svetu. U to vreme zemlja beše Jugoslavija, a svet Evropa.

PRIPOVEDA

Ženio se tri puta. Za života, od svog napornog i poštenog rada, od svojih deset prstiju i desne noge što celog radnog veka pritiskaše gas na teškim kamionima i autobusima podiže četiri kuće. U Zaječaru, u Milanovcu, u Kladovu i ovu ovde u selu, u Jelašnici. One u Zaječaru, Milanovcu i Kladovu je završio do kraja, a ovu u selu ozidao, pokrio i tu stao…

Jako je bio nestalan. Razloge i istinu je samo on znao. Prva žena mu je bila tu, iz nekog okolnog sela. Tek što napraviše kuću u Zaječaru, napusti kuću i porodicu i ode za Donji Milanovac. Tamo se oženi, naprvi drugu kuću i tek što je završi, ostvi kuću ženi i deci i ode u Golubac. U Boljetinu beše upoznao gospodja Dušku, učiteljicu. Fina i vredna gospođa. Žena za svaku ruku. Sa njom se oženi, napraviše kuću. Dece nisu imali. Taman je završiše, napusti i tu kuću i gospa Dušku i posao i vrati se u selo, tamo odakle je i pošao, u Jelašnicu. Postao je jako čudan. Šta se to u njemu prelomilo, niko ne zna.

Svojom voljom ode na onaj svet, a nikome se ne poveri. Govorilo se da se sa Batom nešto desilo. Nekoliko godina iz avlije nije izlazio, osim do bašte i vinograda koji bejahu tu blizu njegove kuće na stotinak koraka. Vinograd i baštu je mnogo voleo. Obrađivao je to do detalja. I ako se sa nikim nije upoređivao, voleo je da mu vinograd i bašta budu najbolji i rado ih pokazivaše i hvalio se njima onima što bejahu prolazili tu pored njega putanjom…

kuca-u-potoku

Zamoli po nekoga da mu donese iz Minićeva, Knjaževca ili iz seoske prodavnice (zadruge) ono što mu treba, kobasicu, cigarete ili pivo. Doduše posle par godina, popravi on neki „poni“ bicikl pa ode do Danila Ćuke. Vozi polako… Mili… Gledajući ga sad, ko bi rekao za ovog čoveka da je nekada učestvovao na trkama. Da je godinama velikom brzinom jurio evropskim putevima…

Provodio je vreme ispod velikog oraha u debeloj hladovini ili ispod šupe stalno nešto majstorišući. Uglavnom je tu u hladovini popravljao sitne poljoprivredne mašie: motorne pumpe za bašte, freze, kosačice i motorke za drva. Nešto podesi, produži, skrati, očisti, podmaže, produva, postruže. Uglavom je gledao da se prođe bez novih delova. Ako je baš nešto dotrajalo, propalo i moralo da se zameni, seljaci kupe, on zameni. Obično, kad gazda dođe da preuzme ono što je popravljano, to je uvek praktikovao, on ga ispred njega isproba, upali da malo poradi, blagoslovi da mu dugo potraje, isprati ga do kapije i pređe na drugu mašinu. Imao je pune ruke posla. Stalno nekom nešto u kvaru, stalno nekom nešto treba, a on je radio sa zadovoljstvom, iz hobija, dobro i pošeno. Opravke na traktorima je vrlo retko radio i ako je i to znao. Pritegne po nekome po nešto tu na putu ispred kapije, nekom koga ne može da odbije. Nešto spolja. U generalke nije hteo da se petlja… To je već ozbiljan posao i iziskuje vreme.

Usluge, nije naplaćivao. Ne košta ništa. Ako neko da kilo rakije da, ako ne, ništa… Za hvala… Ostavi tako po neki, na silu nešto novca na klupi… Sažale se ljudi… Još nije u penziji, treba i on od nečeg da živi… U stvari, živeo je on sa ocem i majkom u istom dvorištu, ali u drugoj kući. Nisu bili u svađi. Kod njih se hranio. Otac je bio penzioner. Penziju je stekao u Borskom rudniku u radionici. Bio i on dobar majstor, ali više za pleh, ne za motore. Popravljao seljacima progorele šporete… Otac i majka su radili nešto sitno na poljoprivredi. Nisu se pretrzali. Onako penzionerski. Onoliko koliko da obezbede sebi brašno za hleb, voće i povrće i hranu za svinje, za meso. Držali su do reda. Znalo se i kad se ustaje i kad se leže. Znalo se i kad se doručkuje, kad se ruča i kad se večera. Znalo se kad se šta radilo na njivama. Znalo se da se posle svakog ručka mora otspavati. Njive im bile tu blizu kuće, preko reke, pa kad sunce opeče oni se vrate, osveže vodom, ručaju, odspavaju, pa kad zahladi oni opet predju reku. Nisu Bog zna šta radili. Koliko za volju. Da se ne ukoče…

Kaže narod: „Šta sve ljudi za ljubav i u ime ljubavi ne učine“. Kad ostvari pravo na penziju, ostavi gospođa Duška deci iz prvog braka kuću u Golubcu pa dodje kod Bate. Lepo se tu snađe. Obrazovana žena, učiteljica. Odmah se u kući oseti da ima ženske ruke. Kuva, pere, čisti. Bratislava opet dovede u red. Komšiluk je lepo primi. Počeše komšike da dolaze. Imala je ona mnogo što šta i o čemu sa njima uz kafu da priča.

Bata, i ako mu bejahu roditelji, beše ljubomoran na taj njihov miran način života, na red, na tu njihovu kolotečinu, naročito na poslepodnevni odmor i spavanje. Nije ni njemu niko branio. Mogao je i on da odspava. Ali takav je. Neće. Hoće da tera inat, da drugome kvari merak i zadovoljstvo. Prolaze ljudi putem. Bata nešto majstoriše ispod šupe ili oraha. Odmah ispod oraha ulaz u roditeljsku koću. Orah pravi hladovinu… Izrastao veliki… Grane iznad kuće… Hladovina, za poslepodnevni odmor i spavanje. Milina jedna…. Samo onaj ko je baksuz ne može da zaspi….

orah

Bata jedva čeka da neko prođe putem, da ga zagovori. Voleo je on da priča sa ljudima. Jedva je čekao da neko svrati. Da evociraju uspomene iz mladosti. Kad neko dođe on prekine posao, potegne malo iz flaše što uvek stoji tu blizu njegovih nogu, pita „očeš i ti“ pa krene u razgovor. Nikud ne žuri, sve polako, temeljno. Stići će. Posao nije zec da pobegne. Mnogo je prošao i prepatio. Ima priču za svakoga i za svaku priliku… Kada tako bude posle podne, roditelji zaspali, jedva čeka da neko prodje putem, da ga nešto pita. Makar: „Bato kako si? Kvo rabotiš?“

Situacija ko stvorena za predstavu… Prekine posao, ostavi alat, uzme krpu. Ustane i dođe, onako brišući ruke, kao eto nešto, ispod oraha do samog praga roditeljske kuće pa vikne koliko ga grlo služi, a beše poprilično glasovit: „Ne čujem kvo vreviš“. Čovek s puta, ne znajući u čemu je stvar, zaustavi se na kapiji i počne glasnije. Bata ga opominje: „Vrevi po palak, spu mi roditelji“! Ma dovoljno je da vidi nekoga na putu, sam zapodene razgovor. Najbolje je kad naiđe putem neka žena pa stupi u razgovor sa gospodja Diškom. Uvek ih, što glasnije može, opomene: „Vrevete po palak, spu mi roditelji“! Ako ga neko pita: „Pa dobro, što ti okaš?“ ima on spremljen odgovor: „Pa ja, da ti kažem“…

Ispred nove kuće letnja kuhinja. Gospođa Duška tu kuva, tu spema zimnicu, tu prima komšike, uglavnom tu je provodila najveći deo dana. Tako, dok rade svako svoj posao, Bata ispred jedne šupe, Duška ispred druge, desetak koraka je između njih, ali malo zaklonjeni zidom pa se ne vide, razgovaraju o raznoraznim stvarima. Kao svaki muž i žena. Posle ručka sačeka da mu otac i majka zaspu. Njih dvoje ne spavaju. Kao uvek za njih ima neki posao… Bata nađe temu. Zapopdene neki razgovor… Počne sve jače i jače da govori. Duška misli da je ne čuje dobro pa i ona pojačava. U jednom momentu, zna Bata kad je najzgodnije, kao iznervirao se, vikne: „Nesam gluv! …Vrevi po palak, spu mi roditelji“!

Mnogo je voleo da psuje. Nije on psovao zato što ga nešto toliko pogodi, što ga dotakne, što ga povredi ili uvredi, što ga nešto iznervira, zbog neke štete. Dovoljno je bilo da u njegovoj blizini kukurikne pevac, da zakokodače kokoška, mačka da se popne na sto, zaskiče svinje pred večernje hranjenje. Nađe on razlog. S vremena na vreme digne toliku dreku da čovek pomisli sad će sve živo da pobije. Samo da ste čuli kakvo je to psovanje bilo kada ga komšika Brana napala da je njegov mačak pojeo njeno pile. Komšije misle: Kvo li je na batu, a ono ništa. Samo koliko da se čuje da je tu, da se isprazni, da sebi da odušku… Žao mu posle bilo pa išao kod komšije Ljubisavu, Braninog muža da se izvini: „Izvini, nemoj da mi zameriš. Ja to onako. Takav sam čovek… Neko peva, neko recituje a ja psujem“… Treba ga razumeti. Dođe mu tako . Pa i psihijatri predlažu ljudima, kad im tako nešto naiđe „da im nešto nije ništa“ da odu u šumu, u divljinu, gde nema nikoga i da se izviču. Odmah im lakne.

Navratih ja do Bate. Komšija. Treća kuća… Nema šta da radim, da ubijem vreme… Taman on počeo da psuje. Nije da ulazim, nije da se vraćam. Ne znam kako ću da pogodim. Možda mu sad samo ja falim pa kad raspali po meni… Primeti on mene pa me okuraži: „Ajde ulazi, ne obračaj pažnju, ja takoj. Ne mislim ja toj stvarno što pričam, samo onak… Eve ti stolica. Sedi… Kad ja počnem da psujem…“ Otpoče on priču: „Odvezli mi sas kamion i prikolicu neku robu na Splitsko pristanište. Istovarili pa ajd da ponovo prikačimo prikolicu. Bila otkačena. S jednu stranu gomile skidana roba iz prikolicu a s drugu iz kamion. Takoj bilo po lasno… Kolega upravlja s kamion, a ja da stavim klin na rudu… Ja napred, on nazad, ja levo on desno. Ja stoj on još. Iznervira se ja pa poče da psujem.

Split - pristaniste

Na dok, na zid pored obalu, sedeše onija što do malo pre iz naš kamiona i prikolicu prebacuvaše džakovi u skladište. Doručkuju (marendaju). Sve neke „barbe“. Ovolći u leđa, šaće kao moje dve, u lice pocrneli od jako slnce. Ljudi iz taj kraj u svaku priliku vreve jako glasno. Viču. Takav im mentalitet. Nikad ne znaš, da li se svađaju, šale ili vode ozbiljne domaćinske razgovore… Moje psuvanje dopr do nji. Nadjača njian razgovor. Privuče im pažnji. Nikada takvo nešto nesu čuli ni videli. Prava pretstava a ništa ne košta… Pritajili se oni tako i slušaju… Nagodi ja onaj klin. Kleko da postavim osigurač. Već sam bil i olabavil sas psuvanje. Gunđam onak sebi u bradu… Edan od nji se odvaži i dojde kod men: „Šjor, podigo ja glavu da vidim ko je, kad ono edan od barbe sotoji nadi men.

Gledam ja njega kao da ču da ga pitam kvo oče. Svati on men pa progovori: Bil ti to meni prepisa? Šta da ti prepišem? Pa to što breštimaš (psuješ)… Kako da ti prepišem? Pa na papir… Jel znaješ ti bre kolko je toj? …Kad ja počnem da psujem, pa to ni jedan stenodaktilograf prve klase na svetu ne može da povata: I oca i majku i babu i dedu i teču i tetku i ujnu i strinu i onoga koj te dade i onoga koj te stvori i Hrista i Boga oca i svetog Petra i svetog Savu i svetu dijevu Mariju i lebac i Zemlju nebesku i sve na svetu pa dok preko Meseca, Sunca kalaisanog i zvezde Danice stignem do nebeskog svoda i kape nebeske prođe pola sata…

Gleda me onaj barba, gleda. Ne zna čovek šta da mi kaže. Beše zatečen mojim odgovorom. Postoja malo pa se okrete i isto onako tiho ode kao što je i došao. Sede sa svojima. Pruži ruku te mu doturiše dumižanu (balon) sa bevandom (crno vino sa vodom). Malo popi pa doda onom do sebe.

(Priče za starce i decu)

/O autoru/

Nastaviće se…

Advertisements
%d bloggers like this: