PRIČA: Krv nije voda

Zašto su ga zvali Spasa to niko ne zna. Kako je došlo do toga da postane brigadir i pođe na radnu akciju pri izgradnji Novog Beograda i to se ne zna. Bilo je u to vreme dobrovoljnih radnih akcija pa se i Spasa prijavio. Možda je dobrovoljni rad i akciju našao kao izgovor i opravdanje ispred sebe i svojih da pobegne od teškog rada na zemlji i letnjih vrućina. PRIPOVEDA

Da i to proba, da vidi kako je tamo ili je možda ono što je često govorio čika Milan Nešić, da i njega pomenem laka mu zemlja bila, koji je pregurao taj period razvoja zemlje. Kad su subotom davali dobrovoljni doprinos izgradnji zemlje kaže da su govorili: „Mora da idemo na dobrovoljni rad“.

Brigadiri se sakupili na železničkoj stanici u Minićevu. Voz iz Niša kao po običaju kasni 90 minuta, tako napisa kredom po prispeću telefonske informacije otpravnik vozova na oglasnoj tabli. Nikom nije jasno zašto se zakašnjenje vozova računa u minutima, a ne u satima. Verovatno je takav propis…

I ako je to bilo najstrožije zabranjeno, brigadiri poneli „mučenicu“. Nema tih propisa koji će to zabraniti ni kontrole pored koje ona neće proći, onu najbolju domaću rakiju, koja učestvuje u svim značajnim događajima srpskog seljaka, i rođenje i krštenje i veridbe i svadbe i polazak u vojsku i rat i seljenje na onaj svet, privija se na ranama i leči od mnogih bolesti telo i dušu. Za telo manje više, to seljaci izdrže, to se ne računa, duša je važna. Popravlja raspoloženje, miri ljude. Prašta. Mučenica je uvek prisutna. Pije se iz leve ruke da bi onaj ko pije mogao da se prekrsti. Da otera đavole. Đavolski je to pronalazak. U stvari bio je to period razvoja zemlje posle rata kada nije baš bilo uputno krstiti se. Ljudi su se malo zaklanjali ili to prikazivali kao šegačenje, a u dubini duše poželeli sreću i zdravlje za sebe, svoje bližnje i mir u državi.

omladinske 5

I eto tako, brigadiri uz mučenicu se oraspoložili. Uz brigadirske pesme ne primetiše kad stiže voz. U vozu se pesma nastavi. Kako ko posustane malo odspava pa opet nastavi, ali pesma ne prestaje. Održava se kontinuitet.

Stigoše brigade na Novobeogradsku ledinu. Smestiše se po kampovima. Niko se ne žali na uslove. Po završetku ceremonije prijema dobiše zadatke i prionuše na posao… Za koga: Za Tita… Za koga: Za partiju… Za koga: Za narod… Sve priručno, pomoću štapa i kanapa, pomoću lopate, krampa i kolica, ali bilo je volje. Uz nadčovečanski uložene napore ostvarivani su sve novi i novi rekordi kako pojedinaca tako i brigada. Niko da se požali, Niko da pokaže žuljeve na rukama. Bilo je velikog entuzijazma i samoinicijative. U stvari, gledano sa distance, rukovodioci tog vremena su vrlo lepo uspeli da uobliče i plasiraju u narod i omladinu ovakav način izgradnje i druženja. Imalo je to efekta.

U takvoj opštoj radnoj atmosveri i gužvi, kod takvog i tolikog zanosa i elana uvek postoji neko ko odudara, ko koči uz brdo, ko ima drugačije stavove i postavke, ko ume da se zakloni, da se šlepa, da se vozi na repu, koga treba malo sakrivati. Eto takav je bio Spasa: celo vreme radne akcije pere svoj beli kačket u Savi, suši ga na suncu i preti kako će da napusti akciju, da se vrati u selo. „Kako bre da napustiš brigadu, radnu akciju i posao. Pa to bi bila bruka. Brigada bi bila loše ocenjena. Dobila bi negativne poene. Svi će zbog tebe da budemo loše ocenjeni. Mi smo došli ovde sa velikim ambicijama.

Spasa tera po svome, nikog on ne optužije, protiv ničeg se ne buni, sve mu je dobro ali ovo nije za njega i kvit. Oće kući pa kući. Ako ste vi bacili jednu lopatu, udarili krampom ili prevezli jedna kolica pa i on da je to uradio. Nasloni se na dršku lopate i tako stoji kao da je do tog trenutka izbacivao zemlju iz kanala. Pomeri se sa mesta na mesto i opet zauzme isti položaj. Cela brigada je bila u strahu da komisija koja ocenjuje rad to ne primeti. Krampa i kolica se nije prihvatao jer ne može da se nasloni. Tako naslonjen na lopatu odmara noge i razmišlja. Imao je on o mnogo čemu duboko da razmišlja i bila mu je zaista neophodna velika koncentracija, ali to su znali i razumeli samo oni koji su ga dobro poznavali.

omladinske 1

Obroke ne odbija, tu je uvek među prvima u stroju. I u krevetu je među prvima i ne smeta mu što je krevet rasklimatan i madrac propao pa mu zadnjica udara u patos. Nađe on položaj. Malo je komplikovanjije pri ustajanju… Kreveti, i ako su bili u lošem stanju, mora da budu zategnuti kao u vojsci. Ni to mu nije išlo. „A što baš mora da ga nameštam svaki dan on služi samo za spanje“. I oko toga je Spasa bio brigadirima trn u oku. Svakog jutra je bilo svađe i prepirke. Spasa nije popustao. Namesti krevet onoliko koliko on smatra da je dovoljno. Da krevet ne bi odudarao od ostalih uvek su ga dorađivali i doteravali. I spavaona se ocenjivala. Urednost. I na tome su se dobijali poeni. Spasa je voleo da odrema posle ručka, ali nije imao običaj kad ustane da zategne krevet. U takvom stanju je ostajao do povečerja, što bi rekli Torlaci „krevet mu je bio kao da se prasio na njemu“. Nije on bio ni svađalica ni militaristički tip. Takav kakav je nije bio zapažen ni kod brigadirki, nije se ni on Bog zna zanimao za njih, mada se u poznijim godinama hvalio kako je imao uspeha.

Hteo je on i da zapeva u grupi. Onaj njegov govor kroz nos koji je odavao utisak čoveka koji pri govoru duboko razmišlja i vaga svaku reč nije mu davao mogućnost da bude prvi glas ili da vodi melodiju ali se u grupi trudio. Na loše pevanje ga nisu opominjali. Eto da se uklopi u nečemu. Kao eto i on nešto. Možda će se uhvatiti u pamet i uklopiti u društvo… U stvari on je ono njegovo naprezanje pri pevanju koristio kao jedan od načina da mu brže prođe vreme. Jutarnju gimnastiku i umivanje nikako nije voleo. Doživljavao je to kao veliki namet.

Izvlačio se tako Spasa od posla i obaveza dok ne dođe na kraju i taj poslednji dan, dan kada se sabiraju uspesi, dele pohvale nagrade, odlikovanja i drže govori. Malo je ko znao od učesnika da Spasa ima veliku oratorsku sposobnost. On je mogao oko jedne reči, jedne teme, da govori bez koncepta ceo dan, a da se ne ponovi i da drži slušaocima pažnju. Govorio je slikovito koristeći se svim stilskim figurama koje poznaje srpski jezik.

omladinske 2

Akcija se privodila kraju, ostalo je još da se sve lepo začini, da se ostavi utisak i skrene pažnja na sebe. A kako drugačije nego praznim pričama i hvalama. To ništa ne košta, a može biti od koristi. Na brzinu, ispred svoje Radne brigade, izguraše Spasu. Pomogoše mu da se popne na stolicu pa na sto pa na drugu stolicu, kako za tu priliku izgledaše improvizovana tribina, da ga bolje vide i čuju. „Ajde Spaso da nam osvetlaš obraz“. Spasa okrete glavu polu levo, polu desno, malo se nakloni, skinu onaj svoj beli kačket sa glave, a aplauzi, aplauzi i ovacije sa sviju strana. Za trenutak malo zastade, nije ni sanjao da će naići na ovakav prijem i situaciju. Beše za trenutak zatečen. Ko zna šta se u tom trenutku motalo po njegovoj glavi. Sačeka da se aplauz stiša, ispravi se, još jednom samo malo klimnu glavom, otvori jako oči, uperi pogled pravo napred, nabra čelo i odpoče kao da se oko njega okreće zemlja, kao da u ovom momentu sve od njega zavisi, kao da spašava planetu. Niko mu nije bio ravan. Samo su Isus i Noje mogli u takvom momentu da privuku veću pažnju: „Ovde su nekada gazile Fašističke horde, a mi danas podižemo grad“ … Aplauzi sa svih strana.

Govori Spasa ko navijen o našoj borbi, o revoluciji, o tekovinama revolucije, o obnovi i izgradnji, o novim radnim akcijama i budućim podvizima, o omladini, o razvoju i unapređenju sela i poljoprivrede, o razvoju gradova i industrializaciji, o budućnosti zemlje, o obrazovanju i stvaranju novih kadrova, o unutrašnjoj i spoljnoj politici, o klasnim neprijateljima – unutrašnjim i spoljašnjim, neprijatelj nikada ne miruje, ali ga je teško uočiti jer je on tu među nama, vešto se krije, infiltrirao se u svim delovima života, o odnosima sa svetom, o perspektivi zemlje, o sportu i budućnosti sporta. I aplauz… i opet aplauz ali kako vreme odmiče brigadiri posustaše, a Spasa se ne da. Kako se Spasa zahuktava aplauzi sve ređi, tiši, kraći i bezvoljniji. Jedno vreme aplauz se čuo samo iz prvih redova, od onih što bejahu sedeli. Poče žagor i negodovanje brigadira. Spasa sve glasniji. Podiže i spusta glas. Naglašava bitne stvari… Upao u turažu. Gnječi rukama onaj njegov beli kačket kao da iz njega izvlači energiju i nove teme. Kako vreme odmiče govor biva žustriji… Dođe pola jedan. Oni što pomogoše Spasi da se popne na improvizovanu govornicu počeše da ga vuku za nogavicu: „Slazi dole jebem ti mater če iscrcamo od gladi“.

omladinske 3

Mnogo godina od Spasinog govora je prošlo, retko koga od učesnika još ima medju živima, a stasao mladi Spasa – sin naslednik. Nažalost i njega više nema među nama. Završio srednju školu. I ako je, tamo gde se oženio bilo velikog imanja, verovatno da je nešto nasledio i po ocu, nije ni on bio neki radnik za rad u polju kao što ima polutana koji pre podne rade u državnoj službi a posle podne i vikendom na njivi. Uglavnom, što bi se reklo, živeo je na državnim jaslama i „vodio politiku“ iako se nikada nije bavio politikom. Stalno je pratio štampu i vesti. Bio je veliki poznavaoc sporskih dogadjanja u prošlosti, naročito u fudbalu.

Elem, bila je godinama, negde od šesdesetih godina prošlog veka, ustanovljena proslava u selu, rastanak omladine, školaca „Urnebes“. Celokupna omladina je, jedno iz drugog, išla u škole, na fakultete. Selo je dalo mnogo školovanih ljudi raznih struka. Retko ko je ostao na poljoprivredi. Rastanak se slavio svake godine. Bilo je to između 20. avgusta i 1. septembra, uvek subotom. Išlo se na izlet u šumu, uglavnom u Staro selo. Na izlet je išla samo muška populacija. Učestvovala je i „mučenica“ i prasad. Pred mrak izletnici su se vraćali niz selo pešice, polako, noga pred nogu, sa čestim zastajanjima uz muziku „braće Lukovčana“ sa rukama podignutim u vis. Uglavnom put i tempo su pokazivali Hristova krv, zastava i pečena praseća glava na ražnju koja je bila na ramenu nekog od učesnika.

Seoska zadruga

U selu, ispred zadružnog doma, su se već okupili devojke i građani, roditelji, sestre, rodbina i zainteresovani iz okolnih sela, svi doterani najviše što se moglo, obučeni u najnoviju odeću što su imali za ovakve prilike. Sa nestrpljenjem očekuju izletnike i početak igranke i veselja. U takvom raspoloženju, uz pesmu i igru, se dočekivala zora. U sam osvit zore je proglašavan „kolačar“. To je bio onaj ko je najviše popio i ostao na nogama, bio najveseliji i pravio najviše bezazlenih šala. On je time sticao pravo i dobijao ovlašćenje da sledeće godine organizuje „Urnebes“.

Prođe mnogo godina i „Urnebesa“. Svaki sledeći bolji od predhodnog. Ali kao što sve ima svoj kraj, tako dođe postepeni kraj i „Urnebesu“. Deca se iškolovaše. Odoše po svetu kud koji. Selo ostade bez dece i omladine. Škola se zatvori. Naiđe početak onih zlih godina kojih se od nas najradije ne bi niko prisećao. U takvoj situaciji, jednog avgustovskog dana devedesetih godina, mi odrasli, sa suprugama i supružnicima okupismo se u ime „Urnebesa“ u „Timok“ hotelu u Knjaževcu. Kako je red, sad smo već odrasli ljudi, trebalo je neko od nas da pozdravi skup – da održi govor. I opet „Ajde Spaso, majku mu, kaži nešto“. I Spasa se pope na binu, stade za mikrofon kao pre toliko godina njegov otac na radnoj akciji na Novom Beogradu, pogleda desno, pogleda levo, blago se nakloni, beše to više samo pokret glave, otvori oči, zagleda se negde u daljinu i otpoče:

„Vi što niste rodjeni Jelašničani, vi što ste naši zetovi i snaje, obraćam se vama, želim da vam kažem da znate, da uvek imate to na umu: Ono što je Meka za Muslimane, to je Jelašnica za Timočku krajinu.“ Spasa za trenutak zastade, a salom se prolomi gromki aplauz intelektualaca koji pretstavljaše odobravanje i slaganje sa govornikovim rečima. Mislim ja: i mi nasedosmo Spasinom govoru i frazama. Možda je to bio samo trenutak naše slabosti i sete za rodnom grudom. Pa i mene, i ako sam bio svestan da je to samo Spasina „ujdurma“, kao zrno iz puške reči pogodiše pravo u srce. Da to nije tako, zar bi vam sada ovde o tome pričao.

Den044

Sedimo tako sa komšinicom. Došla kod nas na kafu i čašicu razgovora. Žena u poodmaklim godinama, ali još jako držeća, u punoj snazi, vredna, lepo izgleda, uvek čista i doterana što je teško biti na selu. Od nje se moja supruga snabdeva najnovijim vestima. Zna ona, ne šta se radi na selu, ne u okolnim selima nego u Evropi. Valjda smo nešto i dalja familija. Pričam joj kako sam napisao priču o tome kako su stari i mlađi Spasa bili dobri govornici. Kad ona, pošto me sasluša, kaže: „Nije ni čudo, krv nije voda. I deda i pradeda im se bavili politikom – bili predsednici u selu.“

Evo ispričah vam ovu priču onako kako sam je čuo i doživeo. Možda to i nije bilo baš tako, ali kadgod se sastanemo, mi koji imasmo tu priveligiju od Svevišnjeg da još koju godinu hodamo po ovom svetu, podsetimo se na drugare, pomenemo ih po dobrome, a priče i doživljaji budu sve lepši i zanimljiviji.

(Priče za starce i decu)

/O autoru/

Nastaviće se…

Advertisements
%d bloggers like this: