PRIČA: Mile Beličko saranil Džonu Kurvara

PRIPOVEDA

Jesenje vreme. Dani kraći. Poljski radovi privedeni kraju. Krenulo se sa pečenjem rakije. Okupile se komšije uz kazan kod Živka. Bilo je to mesto za zabavu i način da se ubije vreme. Pričaju ljudi uz kazan o svemu i svačemu… Slobodan Beličko, unuk Mileta Belička se priseti: „Da vi ispričam kakvo ni je moj deda Mile priredil za ednu Trojicu.“

Džona zvani Kurvar iz Šarbanovac i Mile, moj deda, jes da su bili dalek, mlogo se poštuvali i družili. Dal su bili pobratimi kvo li je. U toj vreme se često bratimili. Dal su bili ispisnici? Dal je edan drugome nekada nešto učinil? Nikoj toj nezna. Glavno je da od kako ja pantim, pa i popre, ne prošal ni jedan Spasovdan da Mile ne otišal kod Džonu u Šarbanovci niti je prošla edna Trojica da Džona nee došal kod nas, kod Mile u Vrtovci.

Spasovdan u četvrtak a Trojica deset dana posle, u nedelju… Otišal Mile kod Džonu na Spasovdan. Slave se u toj vreme slavile po tri dana. Zadržal se tam do subotu u oči Trojicu. Jeli, pili, gostili se… Došal deda Mile dom u subotu uvečer. Napadli ga mi: „Gde je do sag. Treba da se sprema Trojica. Teb’ nema. Treba da se zakolje i prase i jagnje. Od nas ovde kolko ni ima kano da nikoj nee muško. Nikoj ne kolje… Treba da se ispeče… Kada če toj da bude? Kako če sag da stignemo?… Jutre če dojdu gosti a ništa nee gotovo“…

I ako nee očekuval da če da ga dočekamo na nož, brzo se snajde: „Mante bre da okate po men dok ne čujete kakvo se desilo: Oto ja u četvrtak. Jes da sam išal napravo, ali put dalek. Stigo, slnce se navalilo. Ljudi me čekali, još čas pregladneli. Mušći i takoj i takoj, pijuckaju rećiju ali žene, one se izmoljile… Ubil ti bog Belička če iscrcamo odgladi… Neče Džona da počnu bez men… Stigo ja, pozdravi se najpre sas Džonu, pa sas ostali pa počemo da edemo. Nikoj ništa ne priča. Uznemirile im se gliste po stomaci pa dok i’ sag narane svi ćutu. Najedomo se, napimo, ispričamo se. Dojde vreme da se namiruje stoka. Otoše si gosti. Ja, kako je običaj osta za jutre. Jutre pak takoj… Gosti… Gostimo se mi gostimo… Najedomo se. Napimo… Več dockan… Pade mrak. Ne mog po mrak da idem. Če me pojedu kurjaci. Prespa ja. Računam u subotu ču po obed da krenem.

slava film        Ilustracija: „Ivkova slava“ (film)

Kad se u subotu jutrom izdizamo, na Džonu nee nešto dobro. Mislimo mi da se prejel. Da je prepil. Bljuje on… Trči napolje… Bljuje… Trči napolje… Ništa mu stomak od jučer nee preradel. Pipnem mu čalo, gori od vatru. Sav drhti. Trese ga groznica. Ič snagu nema… Manumo da se sprdamo sas njegovu boljću. Posle pladne čovek leže. Ne mož više na nođe. Jes da je treći dan od Spasovdan ali koj če ti gleda u slavu. Onija nekolko što su došli sedu na Džonu pokre krevet i čude se kvo ga snašlo. Neći bi da mu se vari od ovuj travu. Neći bi od onuj. Neći bi da uzne med. Neći veli da je toj neka rednja. Kako je došlo, takoj če i da si otide. Zanočimo mi pak… Na Džonu sve gore i gore. Turil glavu na estak i ne mrda. Onija što došli u gosti pojedoše malko pa si otoše, da ne budu na smetnju. Ja osta da prenočim. Nikoj od nas stari nee trenul.

Jutre dan nedelja, ista priča. Ništa mu ne bolje. Ništa u usta nee tural. Retko koji je i od nas po nešto turil u usta… Mora neći da bude pokre njeg. Osta ja te prenoči i u nedelju. Taman pred zoru, savladal me san pa sam malko zatvoril oči na stolicu kad Džona mlcnu. Trgo se ja. Pogleda sas vener kad on zakovrnul sas glavu, otvoril oči, gleda pravo u tovan, ne trepa. Ja sas ruku učini ovak. Jok ništa. Uvati ga ovde za ruku. Nema da bije. Ja nasloni uvo na grudi. Ništa. Sklopi mu ja oči kako je red i običaj. Nevalja da pokojnik ostane sas otvoreni oči. Velu, če povede sas njeg nekoga od onija što i’ gleda… Oneja žene što se stvoriše tuj okol men, što do malo pre dremaše na stolice u drugu sobu prikukaše. Počeše da naricaju. Žena izleze napolje na perde. Presamiti se, poče da zavija. Znajete i sami kako je kad je takav slučaj u pitanje. Treba da čuju komšije. Da se objavi. Da ne reknu kurval se u mlados pa mu žena još ne zaborila. Ljutita, nee ni glas za njeg puštila. I ete takoj umre čovek iznenada. Nikoj se nee nadal.

kuca-u-potoku  ilustracija: D. Jovanović – Kuća u potoku

U ponedelnik i tornik pre pladne ga spremamo… Dok sandak, dok pop, dok ga žene otpraiše, dok na tam na ovam… U tornik posle pladne ga saranimo… Edva smo stigli… Nikoj nee očekuval pa da se nešto popripremi unapred. Uvečer „Bog da prosti“. U sredu i četvrtak jutrom idomo na groblje. Posle toj mora da se nešto vidi pokre dom. Svi ko’ vezane vreče. Dok se malko ne snajdoše ja im se najdo. Koga oni imaju po od men? Na koga po mož’ da se oslone?… U petak smo grešali… Edan dan do subotu se greša, ne ide se na groblje ali brate cel dan trčebalo. Rastočimo se od rabotu. Cel dan smo spremali subotu. Treba da se zakolje i uredi. Treba da se ispeče… Žene se rastrčale, kano bajadji one nešto znaju… Ma nemož’ čovek nikako da im ugodi…. Treba da sam tam…. Danas subota. Red je da se ostai i subota… Ostajimo subotu. Vrnumo se dom. Nesam ni u usta ništa tural, onoj što sam uzel na groblje, toj je. Za „Bog da prosti“, nesam mogal da ostanem, ču omrknem. Džona če mi oprosti… Znaje se, ako sedneš tuj nema dizanje dok se sve ne zavrži. Posle, svi od edanput… Krenu ozgor… Put dalek. Ide se pešći. Jes da idem prečicom ali otegne se. I ete kolkogod da sam grabil uvati me mrak…

Kvo češ, red i običaj je takav. Takoj od starine ostalo. Prestaše ovija moji da gunđaju. Dogovoriše se koji če kvo. Kvo če sag kvo može da ostane za jutre pa krenuše. Jutre oko pladne mora da bude sve spremno… S’ vremena na vreme po neći od ukućani uzdane: „E, nema više Džona… Navikli smo na njeg… Nee propuštil nijednu Trojicu… Svi na njeg navikli… Kuj če jutre da priča?“ Neko reče: „ Pa eto, kao i za sve. Ima navika pa ima i odvika. Če se naviknemo i bez njeg“. Uglavnom svim ukućanima ga beše nekako žao. Navikli na čoveka…

page0032  ilustracija: D. Jovanović – Potok

Osvanu Trojica. Završimo mi rabotu. Beše gočka naporno ali stigomo. Počeše da doode gosti. Koj kako pristiza takoj seda uz astal. Mi se izvajkamo kako umrel Džona. Kako više neče da bude za Trojicu. Počeše ljudi da se sečaju za njeg. Uglavnom kad čoveka više nema spomenjuju ga samo po dobro. Ljudi počeli da meze od onoj što beše tureno na astal i pijuckaju rećiju. Žene se vajkaju za Džonu ali one malko po drugako, jes da nee sag prilika, ali više snažaljuju njegovu ženu. „Mare mani napatila se sas njeg. Dok bili mladi, da se oslone edan na drugoga, da uživaju, on letel na tam na ovam, a sag štoče je, samo da ju soplita. Za kvo če baba na babu“…

U taj maa pojavi se Džona na vrata… Ko grom iz vedro nebo. Svi zanemeše…. Tajac… Neznaju kvo sag da rabote… Dal se krste, dal da bežu, kvo li?… Džona vidi svi zbunjeni al’ nezna kvo je. Isti ljudi kao svaku godinu. Sve ‘i znaje. Ali što su s’g ovakvi… Poče on: „Ja malko pookasnil… Ovoj moje konjče malko sipljivo. Ide palak. Saplita se po put“… Ustade deda Mile. Džona viknu: „Srećna ti slava domaćine“. Deda Mile mu odgovori: „Dobro mi došao“. Zagrliše se kao i uvek što su. Potupkaše edan drugoga po grbinu. Mi se zgrčili. Uvlkli vratovi u ramena pa takoj… Nikoj ništa…“

(Priče za starce i decu)

/O autoru/

Nastaviće se…

Advertisements

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s