PRIČA: Rajko Kapara

Svakakvih čuda je u Jelašnici bilo. Što nisu mogli domaći, dođe sa stane… Pojavi se odnekud Rajko Kapara. Promućuran čovek, pravi đavo, žednog će da prevede preko vode. Spolja nije odavao takav utisak. Nekako beše sitan, krivonog, zdepast, zbunjen, pipav, tutav, polomljenog nosa. Mnogo je brže kopčao i shvatao situaciju nego što je to na prvi pogled izgledalo. Pravio se naivan ali sve što se dešavalo u njegovom okruženju umeo je da okrene u svoju korist… Odmah je uočio gde se stiču informacije i gde se o svemu može obavestiti o selu. Bila je to seoska prodavnica (zadruga).

PRIPOVEDASedeše nekoliko večeri na stepeništu ispred prodavnice i za toliko kratko vreme pohvata sve konce o selu. Izabra od onih slobodnih žena najbolju pa se prizeti. Nije dugo vremena prošlo, žena zatrudni. Rodi mu se sin… Žena ne radi. On ne radi. Tamo gde se prizetio živelo se samo od poljoprivrede. Što se žene tiče ona vredna, radna, štedljiva ali od čega seljak da napravi pare. Dok je bila sama nekako je izlazila na kraj sa nemaštinom ali došlo dete na svet. Bez novca se ne može… Treba detetu… Treba njemu… On navikao da živi raskošno. Da časti društvo. Da se razbacuje novcem… Da se dokazuje…

I ako je bio doneo čvrstu odluku da se smiri, nije imao gde. Situacija ga goni. Od poljoprivrede teško. Kolko da se plati porez i struja… Tavori Rajko neko vreme pa vidi da se tako ne može. Ostade bez dinara u džepu. Nema za pivo. Neko vreme beše pio na tudji račun ali i tome dodje kraj. Navikao je da bude galantan. Da plati turu. Od kuće ni dinara. Nema druge do da se vrati starom poslu…

Sedne ujutru na autobus pa za Knjaževac, za Zaječar, za Niš pa i dalje. Izgubi se na nekoliko dana. Kažu Rajko našao posao. Rajko se zaposlio… Kad se vrati, dođe sa punim džepovima para. Ostane po nekoliko dana. Može da popije. Da plati turu… Kad ga pitaju: „Pa kakoo bre Rajko nesi na rabotu, kako če firma bez teb?“ Nije mu prvi put, ima spremljen odgovor. „Bilii smo pet dana sas kolegu na turu po dvajes četri sata… Dvojica… Menjamo se… U kamion smo spali. Dok jedan vozi drudji spi… Po zakon nemož sve toj da plate pa ni davaju slobodni dani. Za svaći dan što smo bili na put imamo po tri. Računa se deset posto za odvojen život, dvajes posto za prekovremeno i trijes posto od deset sati uvečer do šes ujutru za noćni rad… „Pa dobro ti onda uvatiš… Dobro đavola… Bilo bi dobro kad bi moglo sve toj da ni se plati… Izvadimo mi štetu. Kad se takoj vrčamo prazni mi po nešto zakačimo uz put… Zvuči logično i ubedljivo, ali mnogo brate često na slobodnim danima…

Kafana

Kako je u stvari bilo, tek se počelo naslućivati kad se pojaviše neki u selu pa ga isprebijaše na mrtvo ime… Rajko je po kafanama i po pijacama u Knjaževcu, Zaječaru, Nišu pa i dalje po Srbiji ugovarao poslove. Najčešće je bio privatni prevoznik. Vozi šleper pa dovezao neku robu i dok radnici skidaju, a obavezno nisu nikakvi pa ko zna kad će da skinu, on ubija vreme u kafani. Ne može da ih gleda kako se kilave… Zna se, poslovi se sklapaju u kafanama… Sednu ljudi tako za stolom, pa šta će, pijuckaju i jadaju se… Svako ima neku muku. Treba nešto da uradi ali mu se uvek nešto ispreči. Uvek ga nešto sapliće, komplikuje se… Rajko se pretvori u uvo… Počnu da se poveravaju, da traže savet jedan od drugog, da traže pomoć… „Ti si toj več rabotil, kako si… Treba da uradim toj… Treba da naprajim toj… Znaješ li nekoga koji toj raboti? Treba da prebacim toj i toj dotle i dotle. Treba da nadjem nekoga da mi preveze“… Evo žrtve… Ne pojavljuje se prilika svakog dana. Bude tako drugog, trećeg… Jednom nedeljno… Treba menjati i mesta… Nije za ispustanje…

Odabere Rajko pravo vreme, zna on kad je najpovoljnije. Ima on za to nos… Krene u akciju… Ako ne može drugačije onda malo bezobrazno. U ovim poslovima sva su sredstva dozvoljena: „Nije lepo da čovek prisluškuje tuđe razgovore ali eto vi malo glasnije pričate pa sam čul… Još dok se izvinjava počne da izvlači stolicu i stidljivo seda za pola koraka dalje. Podigne pogled te ih sve dobro osmotri… Oni zbunjeni gledajući u nepoznatog čoveka za trenutak prekinu razgovor… Sačeka trenutak koliko da skrene pažnju na sebe pa otpočne: „Čujem, tražite čoveka koji če da vi uradi kupatilo. Ja imam ekipu, eve za nedelju dana možemo da krenemo… Gde vi je toj? Čujem treba neći da vi naveze pesak za kuću? Eve ja mog… Očete Moravsći el iz Timok?… Da se doveze cigla, blokovi ili kamen… „Ja ču. Imate sreću, jutre na tam sas šleper prajim turu pa se vrčam prazan“… Ako treba gradje, daske, letve: „Evo ja ču da vi najdem… Najbolju… Hrastovu… Topolovu… Tesanu… Onuj što je več odstojala… Imam čoveka… Toj je moja briga… Za nekolko dana… Na kamion mi majstor radi generalku, nešto mu se iskomplikuvalo, delovi iz inostranstvo. Čim ga preuzmem odmah… Čast svakome ali kod men je ovak: Ja unapred uzimam dvajes odsto… Koj oče takoj, oče, koj ne ništa Čas svakome, ali što je sigurno, sigurno je… Da se obezbedimo i vi i ja. Znaje se, ako vi najdete drugoga gubite kaparu, ako ja ne odradim posao ja dupliram“…

sleper

Predje Rajko u napad. Iskazuje svoju sigurnost i snagu. Mora da ostavi utisak… Dobro on poznaje psihologiju onih sa kojima pogađa posao. Nije mu prvi put. Oni kojima traba da se završi posao, ako su ozbiljne mušterije, kojima je do toga stalo, kojima je hitno: „Ma dobro, nesu problem pare. Za toj če se lasno dogovorimo. Važno da mi ti toj učiniš“… Oni što sede za istim stolom se uključe u razgovor: „Eto vidiš. U kafani se sklapaju poslovi. Vidiš da je bolje što si pošal sas nas. Rešil si svoj problem. Ti se tolko jedeš a ono bez razlog. Čovek če ti završi rabotu.“

Ono što ne ume i ne može sam, ima ekipu. Ekipa radi brzo i kvalitetno. Mnogo je tražen. Ne može baš odmah da odradi posao ali „če da naprai red… Ti si sledeći. Mora malko da sačekaš… Da dadeš nešto unapred, kod men je takoj“.

Ako proceni da oni što sa njima pregovara imaju nameru da tu ručaju i da može da im se pridruži, on nastalja svoju priču očekujući da i njega ponude. Počne da se žali kako su danas ova društvena preduzeća nelikvidna: „Imaš pare a nemaš pare. Odradiš posao a nemože da ti plate. Nee da oni neče da ti plate, platili bi ali ni oni nemaju gotovinu. Odradeli posao pa čekaju i oni da im neći plati i takoj u krug… Što ja takoj uzimam unapred. Moram bar nešto da se obezbedim. Trebaju ti sredstva, bar kolko da se počne… Treba pare za gorivo… Boga mi, ja uvek odradim posao kvalitetno i na vreme. Po dogovor. Kad se nešto dogovorimo, za men je toj zakon. Ja držim do reč. Za men je obraz na prvo mesto“…

U mestu ili u kafani gde sklopi posao dugo se ne vraća. Za slučaj da ga neko prepozna, da mu se učini da je on, ne prizna pa Bog. Možeš nokte da mu čupaš, meso da režeš nije on pa nije. On je pošten čovek. Ima porodicu i obraz: „Prepoznal si se… Zamenil si me sas nekoga… Ima mlogo slični ljudi. Ma često me zamenjuju sas neku budalu što na ljudi uzima kapare, volel bi i ja da vidim koji je toj… Eve men’ kvo se pre neći dan desilo, čovek ama pljunut, a ono nee on“… Ima on spremljenu priču za svaku situaciju… Po neki put dobije i dobre batine. Odleži po nekoliko dana u krevetu. Ide neko vreme sa razbivenom glavom i polomljenim nosom… Ali eto, sve je to deo posla…

pijaca.jpg

Studirao sam u Boru. Majka se bavila baštovanstvom. Imala je veliku baštu u Timoku. Došla jesen. Isekli sa ocem kupus pa otac kamionom dovezao u Bor na pijacu. U Boru kupus, gomile. Kupuje se, ali brate mnogo ga ima. Velika ponuda. Kad je ponuda velika cena nije nikakva… Svaki čas pristižu sve nove i nove količine. Iz Zaječara iz Knjaževca iz Niša iz Leskovca iz Pirota iz Vranja iz Prokuplja. Na kojugod stranu da se okreneš, samo gomile kupusa… Nudih ja onaj kupus pošto zašto. Vidi se, nema više svrhe da čekam. Osta za desetak džakova. Na tako malim gomilicama, pa i ako je kvalitetniji, niko ne prilazi. Beše petak oko podne, to se dobro sećam, pojavi se od nekud Rajko… Pozdravismo se. Jes da je on samo naš zet ali smo sad zemljaci: „Ma eto tu, doteral sam neku robu pa da ubijem vreme dok ju istovaraju. Da vidim pijac. Nesam do sag doodil u Bor“…

Stojim ja stojim, zabolele me noge, ukočile se od stajanja u mestu. Treba malo da ih protegnem. Da prošetam. Vidim neka gužva. U sredini Rajko. Objašnjava im kako oni ovde džabe sede. Dangube bez veze: „Nemože ovde ništa da se proda. Ima da čekate do sneg. Sve če da propadne“… Ima on dobar predlog: Kad radici skinu ono blokova i monti što je dovezao iz Kanjiže, da natovare kupus u kamion i da im prebaci u Futog. Tamo neko otkupljuje kupus na veliko i vozovima liferuje za Rusiju. Cena nee neka ali kad se uzme u obzir rastur, danguba, dal češ da ga prodadeš ili ne, mož da uguraš i onoj što ti ovde nikoj neče, bolje da ga dadeš na kup… Šta će ljudi. Pogledaju, pogledaju. Stvarno je tako. Pristadoše neki. Uze im on kaparu da bude za sigurno. Dogovoriše se gde je najzgodnije da parkira kamion pa on ode da vidi dokle su stigli sa istovarom oni njegovi „kilavi“ radnici…

Imao sam sreću, predveče vidim Obrena iz Šarbanovca sa kamionom. Parkirao prazan kamion na parkingu pored pijace. Priđo mu ja. Nije on mene poznavao. Ja njega znam. Družio se sa mojim ocem. Pitam ga gde će. Kaže da ide za selo. Dovezao brašno sa Debeličkog mlina nekoj pekari pa se sad vraćam prazan. Zamolih ga da mi poveze ono nekoliko džakova kupusa što mi preostalo. Nema problema. I tako idem sam. Nekako je bolje kad čovek ima društvo. Pomože mi on te ubacismo džakove u kamion, uđosmo u kabinu i krenusmo. Već poče da nas hvata i prvi mrak. Rano se smrkava…

Pričam ja njemu uz put da sam video Rajka iz Jelašnice. Zna li ga?… Ma kakva Kanjiža, kakvi blokovi, kakav šleper, kakav Futog, kakvi vozovi za Rusiju, pa do pladne beše sas Dobrivoja taksistu, uzel ga Dobrivoj da mu tovari brašno na Debeličći mlin. Pogodil Dobrivoj da preveze deset tone za Knjaževac. Oterali jednu turu, kad na drugu videl Rajko nekoga što mu pre neći dan uzel kaparu da odveze zelje na pijac pa se presamiti, ko bajađi ga savil stomak i otide u vrbak. Nemaa ga da se vrne… Pobegal… Moral sam ja da pomagam na Dobrivoja.

(Priče za starce i decu)

/O autoru/

Nastaviće se…

Advertisements
%d bloggers like this: