PRIČA: Seljak bez stočicu ne može

Mi seljaci ne iznosimo lasno tajne iz kuću, pogotovo ako nee dobro, ali moraš nekome da se izjadaš, ne mož da ćutiš“, poče deda Sada da otvara dušu komšiji Milosavu.

PRIPOVEDA

Deda Sada duboko zagazio u devetu deceniju svog života a Milosav dvadesetak godina mlađi. Isterali ovce na polje, polje široko a vremena na pretek. Milosav je imao veliko stado a pored toga i ovna pa mu se deda Sada umiljava, dolazi vreme, trebaće mu.

Ne znam da li znaješ, ja se nesam rodil u Potok, rodil sam se u Jakovac, tuj sam došal. Mati mi se tuj rodila, baba Rumena, ajd i nju da pomenem, dobra bila, Bog da je dušu prosti. Neznaš ti nju, udala se u Jakovac, tam živela. Ujća mi nee imal decu pa me posinili, imal sam pešesnajes godine, taman sam počel da se zamomčujem. Trebalo starejega brata da posine, on nee tel pa dali men.

Gočka godine smo se služili sas krave i volovi. Ja mlad, bil sam u snagu a sas govedu sporo. Deda Vlada kupi kobilu, Jula. Odma si je imala godine. Očuva dve ždrebetu. Ujća mislel da takoj poevtin dojde do mlad brav, da ga poevtin košta. Obe otoše u rat, nesu došli otud. Kad se rat završi ja edno najdo u Svrljig. Ido da ga uznem, al kad pogleda ono od njeg nema ništa. Ostai ga tam gde je… Boga mi, sas Julu smo se mi gočka služili, al ostare. Jedan dan svrnuli ciganje, ja im ju teslimi… Pak smo se nekolko godine služili sas krave. U štalu smo uvek imali po nekolko. Kad ima konj one služe samo za telci i mleko. Kad se konj prodade, dok se ne nabavi drudji mi se služimo sas nji.

Otišal Dobrivoj tam negde dalek, po Banat pa od nekoga švabu kupil crnunu kobilu, još smo bili u Potok, još nee bil na službu. Zvali smo ju Lela, i ti ju znaješ. Išli sas Rade iz Trnovac zajedno. I on tagaj kupil konja. Doterali i’ zajedno na voz… Bila rasna kobila, Nonius… Služili smo se mi skoro dvajes godine jako ubavo sas nju. Stoka kano čovek, samo takoj. Znala svaći put i krstoputinu, svaku njivu… Edanput babana pošlaa sas nju u Staro salo da šiša ovce, ovce bile na bačiju, tagaj smo imali godža. Išla nagore uz reku išla pa zaminula kolibu, nastaila za Radičovci. Kobila išla do Rakljicu, dotle znala, tuj smo imali šumu, na gore nee nikad išla pa nezna. Izgleda premetila da baba pogrešila pa neče više da ide. Terala ju ona, bila, aja jok… Naišal ozgor neći niz put te se raspitala kod njeg. Obrnuli kola pa nazad. Sedal i on da se podveze. Kad stigli do kolibu on je pokazal.

Teret nikada nee ostaila na uzbrdicu a štrandje i amovi nee ćinula. Znala sas kolku snagu da potegne. Proba palak, nalegne, pa ako ne ona pak… Dodade… Odgojila i nekollko ždrebeta. Vaspitala i’ ubavo i naučila da teglje samo takoj…

Domaći_konji

Odradela pošteno svoj vek, počela da zaboralja, prozlila se, nedava da joj se prijde, nedava da se odveže, davi, neče iz štalu, nedava da se upregne… Pričaju ljudi oče takoj brav, kao i čovek kad ostareje, velu „došlo mu predglavu“… Došal kraj i na nju. Uvati ja edan dan za jular pa na kasapnicu, dado ju za meso…

Seljak bez zapregu ne mož. Toj mu sve. Onaj stoka što ne izlazi iz štalu svaku večer gleda proz vrata i na pendžer da vidi koliko je stigla rana, dal mož da ju pojedu… Na ranuu smo poviše. Ja, baba i snaa smo tuj stalni. Stareji sin se bil zaposlil, pomladijan na studije, unuk u gimnaziju. Leti, kad je sezona, kad je najgolema rabota svi se saberemo. Onaj što na službu, odmor nee koristil na more kano gospoda nego na njivu. Pomladijan dojde i on. Tuj i unuk, i on na njivu. Nemož se bez konja. Uze ja pare od kobilu, dodado malko, pa u Palanku na pijac…

Kupi ubavoga konja, konj mlad trogodišnjak, štrojen, u punu snagu, poluštajerac, braončas, na oko lep kao nacrtan, miran kano ovca, jede iz ruku, dozvalja svakome da mu prijde, da ga pomiluje. Jaše se… Te ja da ga uznem kaulom na mesec dana ali onaj nedava. Ako oču ovak oču ako ne ništa. Ido ja na tam na ovam po pijac. Ima još konji ali edan ovakav edan onakav. Na ednoga fali ovoj na drugoga onoj. Ovaj najbolji na oko… Kupi ga ja, ujaša pa ajd ozgor. Sve je od Palanku pa do dom išal kas i toj nesam ga ja teral, takoj si on tel…“

Mi seljaci, kad je u pitanje kupovina, jako smo nevaljašni. Kad je na prvi pogled nešto dobro, mi počnemo da čačkamo što je takoj, što je ga onaj prodal. Mora nešto da ima… Dok se pazariš ne pituješ za mane, gledaš pa ako nešto vidiš, vidiš a ako ne ništa. I da pitaš neče da kaže, nebi ni ja rekal. Retko je da neći , kad se naplatite rekne pazi na ovoj, pazi na onoj, obrati pažnju…

konj u štali

Veza ja konja za jasla. Gleda ga onaj stoka što beše u štalu, gleda on nji. Treba vreme da se naviknu… Turi mu ja malko od sence da pojede. Kad je konj umoran voda mu se ne dava. Turi i na ostalu stoku da im ne ide voda na usta. Videle baba i snaa da sam dovel konja pa dojdoše da ga ocene… Dopade se i na nji… Beše znojan, cel put trčal. Uze ja slamu te ga izsenja, takoj se raboti kad je konj znojan… Snaa kano i sve ostale nemože da oćuti pa veli, če vidimo jutre kakav je. Ja se uapa za ezik, oćuta…

Jutre dan turi prašač na kola, sedomo na dasku pa ajd da isproodimo kukuruz u Kovilače… Stigomo na njivu. Upregomo ga u prašač. Snaa vodi ja držim. Teglji on onaj prašač, ne oseča. Isproodimo celu njivu za čas. Veza ga ja za kola, u kanate seno. Uze on da jede. Mi uzemo matiće pa od kraj… Zadovoljni, zadovoljni… Nemož seljak bez zapregu. Koji su po sitni oni i takoj i takoj, el kopaju izred el plate te im neći projde, ali na nas imanje golemo. Stalno treba…

Projde takoj skoro cela godina. Ma milina edna. Sednemo u kola, on ide sve kas. Nikoj ga ne tera, sam si takoj. Samo se obdziramo od milos dal ni neći gleda… Pojdemo u Palanku, išli smo često, skoro svaku subotu, imali smo gradinu u Timok pa idemo na pijac, on trči cel put. Kad pojdemo ozgor on pak isto. Digne glavu pa kad krene…

Dojde jesen, uprmo ga mi u oranje. Treba da se izore za pčenicu, da se poseje, da se zagrapa, esenje oranje. On poče da pokazuje svoju narav… Kad pojde, on ide. Teglji po bolje i po više od drudji konji ali kad ga zaustaiš, a mora da se stane, da se obrneš, da izneseš plug, da ga očistiš, on neče napred pa ga ubi. Molimo ga mi kumimo, svetojovanimo, tegljimo sas djizdjimi, tegljimo napred za uzdu, aja jok. Ne mrda iz mesto pa Bog. Ukopa se pa tuj gde je. Varamo ga mi edno vreme sas leb, sas detelinku. Dademo mu da pomiriše pa se izmicamo predi njeg, on se polakomi pa pojde. Kad pojde on posle ide, ali mora pak da se stane. Tagaj nastanu muće… Isteruvali smo mi po pet šes brazde, ne stanjujemo. Plug na ruće iznosim na kraj kad se obrčam. Zagrapuvali smo celu njivu, sve se snesem, nesmem da stanem. Ako se stane gotova je rabota… Probuvali smo da postoji sat, dva, da se poodmori, da mu se dosadi u mesto. Ma jok, ništa ne pomaga. Neče pa neče… Gledamo da vidimo dal možda nešto u am ima pa ga bode. Nema ništa… Poče i sas kola takoj. Ako stane, više ne poodi. Mož ga ubiješ, zajnatil se, ne mrda pa Bog. Edan put stanul u avliju podi orejan. Bili smo na žetvu. Natovarili smo dvatrinaes džaka, nesmo više, toj za konja nee ništa. Stanu on tuj pa ni na gore ni na dole. Varali smo ga mi po neći put, poteramo ga ko bajadji nizbrdo, kad pojde on posle ide. Neče da pojde pa Bog. Stura ja džakovi da smalim teret. Ostaše tri džaka na kola, neče i neče. Sve sam ga ubil. Da sam nešto bil pri paruu ubil bi ga na mesto. Pa Dobroslov je mogal tija tri džaka na grbinu da iznese na tlakanu a on neče…

konj - zaprega

Reši se ja da ga osiguram. Išli tagaj onija sas tašne, zvali su i’ dozadžije. Osiguruvali usevi i stoku. Beše tuj neći i iz Elašnicu. Došal edan dan u avliju, kao poručen. Nudi da osigura usevi. Ja velim, el osiguravaš stoku? Osiguravam… Kvo bi ti osigural? Pa osigural bi konja… Može… Kvo mu je?… Znaju oni, čim se neći sam ponudi, ima nešto. Pa nee mu ništa, el ono mora da mu nešto bude. Služim se sas njeg?… Da ga pogledam. Ajde brate pogledaj. Ulezomo u štalu. On ga gleda, proverava da li je zdrav, da li mu nešto fali… Znam ja, baš njega briga, radi on od učinak. Njemu važno da napraji što više osiguranja i da stoka ne nastrada baš odma. Da projde neko vreme… Eve gledaj: Uvati konja za džuće pa mu pokaza zubi. Dado mu cveklo, on ede. Dado mu malko sence, jede. Ponudi ga sas vodu, on pije. Kvo očeš više? Ima svi zubi, ede, pije. Stoka kad je nešto bolna ona neče. Sam si videl, nee mu ništa… Sedomo podi šupu. On turi tašnu na kolena, izvadi blok, napisa kvitu, potpisa. Na kvitu unapred bil udaren pečat. Ja udari prs, nesam pismen. Ocepi on onaj lis pa mi dade… Ja izneso šišence sas rećiju te popimo… Baba da me ubije, davaš pare na državu, mažeš na masne gusće nodje. Bi i men krivo, al kvo ču. Uvatil sam se u oro… Služimo se mi sas konja ali on sve više i više poče da otkazuje, onaj njegov narav sve više i više pokazuje…

Dok sam se obrnul, prošla godina. Dojde onaj da obnovi osiguranje. Ja obnovi. Sreća baba nee bila dom, ubila bi me… S’ vremena na vreme zateknem ga ja takoj u šalu oslonil se na jasla sas prljicu pa se napinja. Izudaram ga sas tovagu, on se vrne nadzad. Jede, pije vodu, ali vidim ne sas njega baš sve uredu. Nastai ja takoj krišom da mu produžujem osiguranje. Baba več toj i izgubila iz vid…

Projde gočka vreme, produžuval sam mu ja osiguranje dal tri put dal četri… Ulezo edno jutro u štalu, on lipcal. Sinoč mu nee bilo ništa, jel normalno, pil vodu a ujutru ete… Velim ja na babu da preuzne stoku, njeg da ne dira a ja oto u Palanku da prijavim slučaj. Do Zuniče pešći, odotle uvati voz… Primiše me oni. Ispriča im ja kvo se desilo. Obećaše mi da če danas Crnič da dojde kude pladne, če pojde porano pa če da svrne kod men i naprai zapisnik na lice mesto, dotle ja da izvedem veterinara da konstantuje smrt…

Sedo ja na voz pa u Novjan, oni nadležni za Elašnicu. Imal sam sreću, veterinar bil u stanicu. Kaza mu ja kakvo je, on veli da idem dom, čas malko če da dojde. Ima nešto zakazano u Jakovac pa če tagaj. Uvati ja put pod nodje pa dom… Nebi čas, dojde veterinar. Pituje me kvo mu je bilo. Velim ja, nesam ništa premetil, nee mu bilo ništa. Sinoč jel, pil, ocutra ga najdomo. Pa ništa, ču napišem uzrok smrti nepoznat. Plati mu ja, mora čovek i za lipcaloga konja da plati izlazak. Ostaji mi on edan primerak od zapisnik… Taman si otide, beše prošlo pladne, stiže onaj iz DOZ . Uvedo ga ja u štalu. Dado mu zapisnik od veterinara. On ga uze, gleda u konja, gleda u onuj artiju, gleda u men… Izlezomo napolje pa sedomo podi šupu… Potraži polisu, ja mu dado… Pisuva tuj nekvo pisuva. Kad završi dade mi te udari prs… Kvo sag? Pa ništa, veli on. Čekaj. Pare če ti dojdu na poštu… Ostaji mi edan primerak od zapisnik i oneja dve artije što mu dado da vidi pa si otide….

Oknu Danila te ga zakači sas traktor pa u Sadopolje. Iskopa rupu, prekola ga sas čobrnjak pa zatrpa… Kvo češ, šteta golema al’ računam imam onoj osiguranje. Istin, odrali me za teja nekolko godine ali bolje što nesam prećinul. Ima neka nada…

palanka

Čekamo mi, čekamo… Danas, jutre… Danas, jutre. Nema ništa. Ajd ja, ujaša pantalone, pa u Palanku… Predmet tuj gde je. Na početak. Velu, gde si ti do sag? Treba da se obračuna vrednost ostatka ali toj nemože dok ne doneseš sve kvo treba… Pa kvo treba?.. Pa eve ovak: Prvo, treba ti overen prepis polise što si osigural konja, pa zapisnik procenitelja, pa tagaj da nabaviš potvrdu kolka je bila vrednos konja u momentu nastanka slučaja, pa veterinarski izveštaj o nastalom slučaju, pa da izvadiš istoriju bolesti, dal je konj popre bil bolan, od kvo je lečen i s’ kvo je lečen, pa tagaj uverenje da meso nee imalo nikakvu vrednos, da nee moglo da se upotrebi, pa potvrde kolko si uzel za kožu, kolko si uzel za rep i grivu i kolko si uzel za potkovice. Kad sve toj pribaviš, ti donesi pa če obračunamo… Gledam ja nji, gledaju oni men… Eto takoj, kako za svi, takoj i za teb… Takvi su uslovi… El si čital onoj na polisu od pozadi što piše sas sitna slova. Čital sam djavola, ja sam nepismen…

A bre deca, ajde da vi nešto zamolim… Ja sam star čovek, ne mog sve toj da popantim, napišete mi na ednu artiju kvo sve treba da pribavim pa če neći da mi čita… Napisaše mi oni pod jedan, dva, tri, ne mog se setim više dal beoše devet el deset stavće, pa mi dadoše…

O Bože, prekrsti se ja… Izlezo napolje, oto u park pa sedo na klup da se malko priberem… Kvo da rabotim? Za prepis polise toj je lasno. Polisu imam, ču otidem u sud na pisarnicu i toj če mi tam završe. Izveštaj veterinara, toj imam. Ali kuj da mi izdade potvrdu kolko je vredel konj u momentu nastanka slučaja. Pa toj, neznam dal ima negde da se izvadi za živoga konja a kamoli ovak. Koji još posle dva meseca otkopuje zakopanoga konja, dere kožu i stura potkovice… Ajd i da ga otkopamo i oderem ali kome da prodadem smrdelu kožu. Toj se več raspadlo…. Mora nešto da smislim… Da izvučem kolko tolko dok se nesu popišmanili…

Ajd, dok sam tuj u Palanku da probam nešto da završim, da ne bijem pak nođe… Gde da najdem uverenje kolka je vrednos za konja? Misle se ja, misle, pa ajd kod veterinara, mož on nešto da znaje. Znal sam ja kvo če mi rekne da nesam ni išal kod njeg, al ajd… Veli, ja mog da ti lečim stoku, da ju osemenim, ali ja nesam džambas. Ja neznam pošto ide stoka na pijac. Velim ja, znam da ti nemož takvo uverenje da mi napišeš, ja toj od teb i ne tražim, ali kao računam ideš po ljudi, stalno si pokre stoku, čuješ. Mož da si čul, da je neći imal takav slučaj… Neznam… Neznam kako da ti pomognem… Pojdo si ja, on me oknu. Prisetil se nešto, veli: Što ti ne otideš na kasapnicu pa da ti oni dadu uverenje kao za prinudno klanje… Bre, mislim se ja, toj nee takoj loše…

Apara, tupara, apara, tupara, oto u Jezavu na kasapnicu. Pita ji uzimaju li konji na prinudno klanje. Uzimamo velu, samo mora da imaš uverenje od veterinara. Pa kako plačate? Plačamo od ćilo. Meri se. Mož da biraš, očeš živu meru, očeš da se zakolje pa da se meri meso… Pošto je živa mera, ne kazijem im da mi je brav nastradal i za kvo mi toj treba? Pa tolko i tolko… Star sam čovek, kad biste teli da na dedu napišete kolko plačate po ćilo za živu meru i da udarite pečat, učinili bi mi golemu uslugu… Snažališe se oni na men… Očemo, što da ne, toj bar ništa ne košta… Napisaše: Prinudno klanje, konji, živa mera, tolko i tolko po ćilo. Overiše. Ja im se zahvali…

Gočka sam se zadržal, prošal več dan. Dojdo dom, ništa na moji ne pričam… Mislim se kvo ču dalje…

Seoska zadruga

Seti se ja preko noč kvo ču… Odneso jutrom mleko, isprazni kante, pa u zadrugu. Najdo dvojicu. Popimo po edno čokanče. Ja im za toj vreme ispriča kakva me muka muči… Treba mi izjava dva svedoka kolko mi je bil težak konj… Pa imalo je ga, prisečaju se oni, tuj, kude šestotin ćila, nee manje. Očete li vi da mi potpišete na šestotin ćila? Očemo, što da ne. Otomo u mesnu kancelariju. Šef napisa izjave na mašinu. Pokaza im gde da potpišu, oni potpisaše. On overi… Mislim se ja, dobro je… Sedomo pak te popimo po još edno čokanče. Oni ostadoše a ja uze kolice sas oneja prazne kante pa krenu dom. Niz put se bijem sas pamet da li sag da idem u Novjan po tuj istoriju bolesti el jutre. Bolje jutre, bolje je da otidem porano. Sag veterinar mož da je več negde zašal. Danas da si vidim neku rabotu.

Jutrom završi sas mleko pa u Novjan. Pešći, kuj če ti čeka autobus. Zateko doktura, bil tuj. Kaza mu što sam došal… Stanu on uz ednu kutiju sas kartoni što i’ drži na raf. Pretura po nji, pretura, pogleda u men, zavrte sas glavu pa prejde na drugu kutiju… Nema veli… Pa nema velim ja. On nee bil bolan, nee lečen. Pa kvo sag da rabotimo? Pa ništa. Napiši mi toj što je. Konj nee bil bolan, nee lečen u ovuj ustanovu, uzrok smrti, ti si bil na lice mesto, nepoznat… Pa dobro… Napisa mi on toj takoj, potpisa overi. Ja plati kolko košta pa taman da krenem, seti se da ga pitam i za onoj drugo, gde da nabavim uverenje da meso nee bilo za upotrebu. Veli on, kod men, ču ti napišem i toj. Dobro. Napisa, potpisa, overi. Ja plati taksu, zahvali mu se pa pojdo… Idem uz drum pa se mislim, tolka me rabota čeka a ja razodujem na tam na ovam. Al kvo ču, moram…

Jutre dan, digomo se mi sas babu po rano, naranimo stoku, pomlzomo, ja odneso mleko, ona ostade. Kad završi sas mleko, ja najdo četri stare ploče od konja, turi ji u cedilo, uze onoj što sam pribavil od dukomenti pa ajd u Palanku. Taman sam bil kod Ravansči put ono naide neći pa me poveze… Najpre svrnu u otpad, toj mi bilo na put. Otpad tagaj bil tuj na početak, odma kad se projde ćuprija pa desno, posle ga premestili. Istreso oneja ploče na vagu. Izmeriše ji oni, napisaše mi dve kvite, ednu za nji ednu za men. Obračunali mi kao staro gvoždje. Nikakve pare al eto, donel sam pa moraju. Vide i oni da ja nešto mutim, ali baš i’ briga, ne krše nikakav propis.

Oto u sud na pisarnicu, toj več uhodan postupak, prepisaše na mašinu onoj što piše na polisu, obrnuše od pozadi pa udariše onaj golemijan pečat, napisaše da je verno originalu i da sam platil taksu po taj i taj član zakona, potpisaše, udariše i onaj mali, okrugal pečat pa mi dadoše.

palanka - kozaraOstade koža, rep i griva. Za kožu oto da vidim u kožaru. Kožara beše tuj negde, odma pokre pijac. Golema zgrada. Štavili kože od ovce, svinje i telci. Neznam kome su i’ prodavali… Bože, što je toj smrdelo kad projdeš pokre nji? Kako li je bilo na onija što rade tam? Mora da su se navikli, obdušili se… Ulezo da vidim mogu li tuj nešto da učinim. Unutra smrdi, nemož se diše. Kazaše mi gde je magaciner. Najdo ga ja. Izlaga ga kao ču davam konja na prinudno klanje pa bi prodal kožu… El kupuju toj? Kolko plačate?… Pogleda me on pa veli: Pa mi bi po pravilu trebali da otkupujemo i toj ali ne kupujemo, retko da neći ponudi. Ako se desi jednom u godinu. Kvo da rabotim sas ednu kožu? Da su poviše pa ajd. Kod nas se konji ne kolju. Toj nešto baš ako bude takoj na prinudno, ali i tagaj, kuj če se sas toj bakće. Vrlje kožu u djubre, poedu pceta pa gotovo… Pita ga ja imaju li oni cenu za toj? Pa imamo, veli, eve, mož od ćilo mož od komad… Kako da obrneš toj jevtin, za toj nemož da uzneš ništa. Ne isplati ti se da ju tegljiš dovde… Ma ne men važno kolko ču da uznem, nego, očeš li ti da mi napišeš kolko može da se uzne za ednu kožu? Da ti napišem brate, mada do sag nikome nesmo toj davali… Ajde, molim te ko brata… Napisa mi on, potpisa, udari pečat… Velim mu ja da mi je učinil veliku uslugu… Dobro ako je takoj… Gleda me on, ništa ne svata…

Ostadoše rep i griva. Mislim se, mislim. Nikoj kod nas ne praji violine i gusle. Kome da ponudim? Od koga da uznem napismeno. Mož’ po Svrljig, Niš el Zajčer da ima onija što praje četće, al’ koj če sag tam da se mlati. Koj če tolko da se dangubi… Pogleda na crkvu, pola dva, ima još vreme. Reši da otidem sas onoj što sam sabral u DOZ da probam…

Čuknu na vrata. Ima još vreme, nesam zakasnil, rade do tri. Ulezo unutra, kaza im za kvo sam došal. Kazaše mi na koja vrata da uleznem. Ulezo ja, izneso onoj što sam pribral te pokaza… Za grivu i rep velim nemam, ako može nekako…? Uze on oneja artije, gleda ednu po ednu. Pretura i’ na tam na ovam… Ovde nema kolka je bila vrednost konja. Pa nema, velim ja. Ima kolka je bila živa mera i kolko plačaju po ćilo na kasapnicu za prinudno klanje pa se obračuna… Opet uze da lista oneja artije, gleda u nji, vrti sas glavu… Gledam u njeg pa se mislim, dal če da prihvati?… Dobro, dobro je, može i takoj. Za ovoj što nemaš, star si čovek, če ti progledamo proz prsti… Pita ga kvo sag ja da rabotim? Pa ništa, veli on… Idi dom pa čekaj. Na osnovu ovoj što si donel mi če da obračunamo ostatak. Pare če ti pratimo na kućnu adresu.

Čeka ja čeka, gočka je vreme bilo prošlo, več sam se bil i prenadal… Stigoše pare za konja. Donese poštar. Nee mlogo, nee mogal za toj da se kupi drudji konj…

U prvu subotu uze ja teja pare i dodado od junicu pa u Palanku… Ispazari krasno ubavu kobilu. Pet godine, nee imala više. Zvali ju Mira… Kad se naplatimo onaj što mi ju prodade veli ako ju nekad prodavam prvo njeg da ponudim. Nikad ju nebi prodal ali mu zor za pare… Mislim se ja, eve i ovaj izbacuje parole…

Dotera dom… Bože što smo se slatko sas nju poslužili. Mirna kano ovca, nezna da zabuši, jede sve. Očuva nekolko ždrebetu, i oni koje od koje bolje. Dojde mi takoj paraunuk, proodil, dočekal sam i toj fala ‘e Bogu. Snajka ga teslimi na babu. Nee se ona, kao što ima snae, grozela na nas stari, nee tolko terala higijenu. Predade ni ga pa si gleda svoju rabotu. Kad se dete zamaže, ona ga omije, okupe, presvlče pa pak… Uznemo ga ja i baba, edan za ednu drudji za drugu ruku pa u štalu. Dete željno za sve. Živi u varoš pa mu volja da vidi stočicu uživo, da ju pipne, da ju pomiluje, tam toj nema, samo pceta po put. Baba ga drži za ruku da ne otide medžu krave a ja praim prestavu. Uleznem kod kobilu, milujem ju po glavu, davam je da ede iz ruće. Ona opušti džuće pa sas nji ovak uzima, neče sas zubi, da me ne povredi. Tegljim ju za uši, tegljim za rep. Namestim se, ona mi turi vrat na ramo pa takoj drži glavu. Pomaznim ju po nogu pa reknem Miro, daj prednju nogu, ona podigne. Potapkam ju po butinu pa reknem Miro daj dzadnju nogu ona podigne, ja podmetnem koleno kano kod kovača, podržim takoj malko pa puštim. Podmaknem se podi nju, tagaj sam toj mogal, pa ju podizam sas grbinu, ona ćuti. Mlzem ju, ona se namešta. Dojdem od podzadi pa se promaknem medžu nodje… Kano ovca. Paraunuk gleda. Nee videl uživo. Ima na televizor ali toj ne takoj… Tuj i ždrebe, dojde i ono te me liže. Mirno kano jagnje. Uznem paraunuka pa ga unesem. Ždrebe prijde. On ga pipa, miluje po glavu, duma aoo, aoo. Ono ga liže po ruće, njuška. Turim ga na ždrebe, kano bajadji jaše, ali držim ga. Stoka je toj, neče ona, ali mož se potplaši.

traktor

Godine projdoše. Ja ostaree. Vreme se menja, dojdoše traktori. Stariji sin, i ako je još bil na službu preuze sve. Kupi traktor, naprai po jaka kola, kupi frezu, pa sag sas toj. Dojde takoj za vikend el na odmor. Namesti te koristi odmor u dva dela, gleda kad je udarno. Doodi u subotu i nedelju. Naprai slobodni dani pa dojde… Prestamo da prezamo kobilu. Ne izlazi iz štalu, sedi sas ostalu stoku. Dobra brate, ali od nju sag samo trošak. Toj što očuva po edno ždrebe preko godinu, samo toj, toj nee ništa, nemož sebe da obdrži.

Ednu večer, Zorka valja beše umrela, sami smo sas babu bili dom. Večerujemo mi kad neći čuknu na vrata. Kuj li je sag u ovoj doba? Nikoj kod nas takoj dockan nee doodil. Digo se ja od astal, upali spoljnu sijalicu pa izlezo na prag. Vidim nepoznat mi čovek. Gledamo se mi takoj, gledamo. Poćuta on malko pa veli: Ti izgleda men ne poznavaš? Nemog se setim koji si, velim ja. Pa od men si kupil kobilu… Ooo. Ajde ulazi u kuću… Sedi uz astal… El si gladan? Pa nesam baš. Turi babo i za njeg tanjir, ona turi… Povečeramo, mi. Uz večeru on ni ispriča kako, od kako ni prodal kobilu uzimal nekolko konja al’ sas nijednoga nee bil zadovoljan… Eve idem sag od vašar iz Zajčer. Nesam mogal ni dole da najdem brav kano za men pa reši da svrnem kod vas, da vidim dal ste ju prodali, dal ste mož rešili da ju prodavate?… Če ju prodavamo. Ostareli smo, nemožemo više. Sin kad dojde, on si raboti sas traktor… Osta on kod nas te prenoči. Digomo se jutrom rano. Ulezomo u štalu. Ona sve u njeg gleda, mora da je ga poznala. Velu, konj panti…

Vrnumo se mi u kuću, doručkuvamo, naplatimo se… On nestrpljiv oče da krene…

Uze ja da ju odvezujem, ono me steglo nešto podgrudi, neka tuga mi u mešinu, samo što ne zarovem. Kolena mi se tesu, stojim pokre nju a nodje kano da nesu moje, nemog sas nji da komandujem, kano da sam na trupovi. Baba stoji na sred štalu pa gleda, ništa ne vrevi, vidim ja i na nju nee lasno. U glavu mi samo nešto zuji, čini vuu, vuu, vuu, kano neći sateliti. Ruće mi se tresu, prsti neče. Bože kvo bi sve dal kad bi moglo da ostane… Nemože, takoj ni pisano. Palak ja palak pa ju nekako odveza. Povedo ju proz štalu, idem kano da nesam ja, kano da sam kontuzuvan. Niti znam gde idem niti kvo rabotim. Uvatil sam pravac pa takoj. Kano da ne komandujem ja sas samoga sebe nego neka sila. Sve mi se smutilo u glavu… Ja napred, ona po men, onaj stoka što beše tuj svako u nju gleda. Kao da znaju da više neče da se vide… I oni ju ispratiše.

Izvedo ju ja iz štalu pa mu dado. Potraži on da turi nešto na nju. Vidim, oče da jaše. Pita ga el umela da se jaše. Veli, jako se ubavo jašala… Dado mu ednu staru pokravicu. On ju sklopi pa ju prevrlji preko nju… Bi mi krivo što nesam znal, volel sam i ja kad sam bil mlad da jašem… Prineso mu stoličku on se potkači pa ujaša.

Stojimo sas babu pokre štalu i gledamo na dole kude put kako otode… Znal sam ja, nikad više neče da se vidimo. Izgleda da je i ona toj znala, otide a ne obrnu se da ni pogleda. Grabi da ju ne stigne tuga, a možda se obraduvala što si videla prvoga gazdu, možda znaje da ide tam gde se rodila pa se raduje…

Ej Dinko, Dinko, ja sam mislel če ni ona odveze a ono če ni voze sas traktor.“

(Priče za starce i decu)

/O autoru/

                                                                     Nastaviće se…

Advertisements

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s