PRIČA: Vasilije, vino la minje

Pošta je u Jelašnici dolazila svakog drugog dana, najčešće je to bilo ponedeljkom, sredom i petkom. Poštar je najpre svraćao u mesnu kancelariju, zatim u zadrugu, ako je još uvek otvorena, a onda krene kroz selo. Prvo gornji pa zatim donji kraj. Za one iz zaseoka, ako nije trebalo ništa da se potpiše, pošta je ostavljana u mesnoj kancelariji pa ili se pošalje po nekome ili tome poruče da dođe. Ljudi iz zaseoka, kad očekuju nešto i sami navrate do mesne kancelarije.

PRIPOVEDA

Tako i deda Vasa, ustao ranije, namirio stoku pa došao da vidi da li mu je stigla invalidnina. Bio je ranjen u prvom ratu, kažu da je jedva preživeo, pa je na račun te povrede dobijao nekakvu odštetu. Poštara još nema pa seo na stepenište ispred zadruge da sačeka. Seli pored njega njegovi ispisnici, čekaju da uzme novac, pa da popiju po pivo. Tako ih naučio. Čuo deda Vasa, da će da bude neko povećanje pa se raspričao više nego što je to bilo obično:

Naišlo takvo vreme. Poterale se godine. Deca mlogo. Sirotinja. Beda. Suša. Ništa se ne radža. Nema pčenica, nema kukuruz, a za travu i da vi ne pričam. Sve izgore. Nemaš sas kvo stoku da raniš. Goveda mršava pa se iskrivila ovak (pokazuje savijenim kažiprstom desne ruke). Zalepila im se mešina za grbinu. Telci i praci nema kakvo da sisaju. Nema kvo da se mlze. Vimena na krave ostalo kano cedilce za košenje. Traži stoka da je dadeš malko lebac. Neče samo na vodu. Ma i voda i ona se namalila. Ostala nisko po bunari. Potok presanul. Onija kladanci što pokre potok beoše i oni presanuše.

Pripekla zvezda. Sve pogore. Ljudi, onija, što rabote na njive idu na Vladin bunar. Na njeg voda ladna, dobra i stalno ju ima. Jaka žica… Svinje, samo koža i kosće. Dobre za poštu. Maz nema ič. Ništa se ne radža. Nema kakvo da se čeka. Jutre neče ništa po bolje da bude. Če dojde zima a ti nesi dinar spečalil. Nema za kvo kuče da te uape. Naplašili se Elašničanje pa rano s prolet krenu u ćiriju. U Rumuniju. Idu tam te rabadžisuju, rabote po rudnici i kod bujeri na njive. Bili po Elašnicu onija što se povezali sas Rumuni zvali su i „dragomani“ što zbiraju narod koj takoj oče tam da ide… Praje brigade… Ne rabote oni toj džabe. Obogatiše se pojedini. Uzimaju pare i od nas i od Rumuni.

Bivolska zaprega 1914 - 1918Povede ni Sveta Pidak, zvali ga Dragoman, u Rumuniju. Sabrali se mi koji če da rabotimo na njive pa pošli sas onija što idu sas kola, što če tam da rabadžisuju, što če da razvoze sol po Rumuniju iz Kusjak. Da ne idemo pešći. Kad več idu kola da ne cepimo opanci i da ni ne bolu nođe… Goočka je dalek… Ne mog da se setim baš gde sam ja bil… Palak, palak, zaprega volovska, kolko da ne pešačimo, idomo mi idomo. I stoka mora da se uz put odmara. Da preglavi, da se napije vodicu… Prejdomo Dunav… Još malko idomo na tam. Valjda šesti je dan bio, stigomo. Pidak ni razdeli po kuće. Unapred se bil dogovoril sas gazde. Men prati sas jednu babu. Došla da preuzne radnika – slugu… Ja, na oko, nesam bil loš. Mlad, naočit. Imalo kvo da se vidi. Dom sam rabotil svakakvo. Nesam bil baš neći radnik, a ovde, neznam kako ču se pokažem. Prvi mi put. Nemam iskustvo…

Idemo po put. Baba nešto melje. Ja ćutim, ne odbiram ništa. Nee bilo ni pola sat stigomo mi kod nji dom… Bogami stajaći… Ima kvo da se vidi. Avlija golema. Ima i nove stasine. Goleme. Pokaza mi baba edno sobče u štalu, takvoj manecko, kano kokošarnik. Vrata ne nalegaju al nemož da ulezne svinja. Mračno. Pendžer manecak, uvatila se na njeg paučina. Beše u nju jedan star krevet sas slamnjaču. Preko nju dve pokravice. Jedna za ozdol druga za ozgor. Edno astalče i stolička uz njega, sve staro, još čas za vrljanje… Men šta če bolje. Ni dom nesam imal po bolje. Toj samo kolko da se prespi. Svati ja babu. Toj za men. Tuj ču ja da boravim. Zakači onoj cedilo što sam nosil sas men, što sam u njeg ponel presvlaku na klin na duvar… Neznam još koga od ukućani ima. Babana primaknu nekolko put ruku kam usta i mljacka. Svati ja, pituje me jel sam gladan, jel oču nešto da edem. Ja mrdnu sas glavu levo desno, kao odgovaram ne.

babaPokaza mi baba sas ruku da pojdem po nju. Pojdo ja. Pokaza mi štalu i stoku. Stoka ubava. Godža. Uranjena. Ima godža telci. Mlzu krave… Ima i svinje dosta… Pokaza mi stogovi sas seno… Pokaza mi i ambar sas ranu za stoku… Pokaza mi bunar… Ne razumem kvo vrevi ali svatam. Seljak sam. Sve sam toj rabotil. I kod nas se toj takoj raboti. Po avliju vidim idu neći na tam na ovam. Neznam koji su. Dal su domaći, dal su neći radnici, dal su iz komšilak. Mislim se, palak, ču povatam krajišta.

Projde neko vreme. Vido ja koj je koj. U kuću baba najstara. Nema starca. Sama. Neznam kvo je sas njeg bilo. Sin i snaa, unuka, tuj neka dečija… Snaa glavna u kuću. Ona sve vodi. Nju svi mora da slušaju… Unuka mi odma zapade za oko. Tuj, ako ima dvajes godine, ne više. Ubava ta ništa živo. I ona se za men zainteresuva. Dotera se pa snove po avliju na tam na ovam kao bajadji ima neku rabotu. Vrcka se tuj. Kano eto slučajno se sretne sas men. Mije se el nešto pere na bunar a sve gleda da vidi gde sam ja… Tuj joj bilo naj zgodno… Nasmeje se… Provrevi nešto… Nasmejem se i ja… Vidi se da sam joj se dopadal, al kvo vredi, ništa ne razbiram… Mož da me vali, mož da me psuje kolko oče, neznam… Izgleda da je, toj sam posle saznal, bila oženjena. Bil se tuj neći prizetil. Prošlo neko vreme pa pomešali kape. Nesu bili zadovoljni sas njega pa ga rasterali. Decu nesu još imali.

Idem ja po svoju rabotu po avliju ovam onam, po štalu, po stasine. Ona čas čas pa se stvori pokre men. Kao i ona sve tuj nešto ima… Kad stane pokre men toj nee žena, toj andjel. Izlazi nešto iz nju… Vidim če odnese vrag šalu pa se sklanjam. rumunka

Edanput, oto ja na košenje. Naredila mi gazdarica. Več sam i njive naučil gde su… Vrevimo naprsti… Ponel sam vodicu i nešto na pladne da preglavim, turila mi baba onoj što ostalo od obed. Kosim ja takoj kosim. Pladne več tuj. Ručkovo vreme. Taman sam mislel da isteram otkos pa da otidem podi krušku, ne baš neka sorta, samo za ladavinu. Samoraslica. Nee kalemena. Metnem ja oči, kad tam mlada gazdarica… Postalja za ručak. Štoče ona sag ovdek?… Dalek sam al vidim. Turila dve čučće za podi dupe uz onoj što postajila. Da se ne sedi na golu zemlju. Mislim se, za men je, za koga bi drugoga bilo. Nema ovdek drudji. Ćimam ja sas onuj kosu, ćimam, i svreme na vreme pogledam da vidim kako se odvija situacija…

Poče ona da tapka sas desnu ruku po onuj čučku što turila za men i da me oka da dojdem: „Vasilije, Vasilije, vino la minje… Šæc aiša… Šæc k’ta.“ Posle sam naučil, veli: „Dojdi ovam… Sedi ovde… Sedni malko“. Gledam ja nju onak izdalek pa se mislim dali je ovoj istin el mi se pričinjuje. Velu ljudi da takoj oče ispred čoveka, uplanin, el u polje, el pokre reku, noču da izlezne vila. Slušal sam i toj da kod Vlasi ima šumska majka pa se i ona takoj pokaže predi nećega… Ali ovoj danju, u sred pladne… Imal sam priliku i dom da ju vidim. Ubava ko lutka. Zgodna. Nema takva ovdek. Neznam sas koju da ju uporedim. Crna. Oči je se cakle ko kladanjci. Samo igraju. Ja mlad… Gorim… Će me prevari, pa kvo ču posle… Ču ostanem u Vlaško… Če me pritisnu njojni… Mati mi vračka: „Če se pokaže“…

Priča se da njine žene i devojće znaju nešto, pa ako i’ puštiš da ti se približe, one ti napraje, da posle nemož cel život da i’ se kurtulišeš. Gdegod da ideš samo na nju misliš, za teb druga žena ne postoji… Mislim se ja mislim… Brzo moram da odlučim… Ako ne otidem, ču ju uvredim. Če rekne kad otide dom da sam ju napadal pa če me odjure. Ču izgubim rabotu pa kvo ču posle. Druđi neče da me primi a ja nemam s kvo da se vrnem dom… Moji če me ubiju… Nemam drudji izbor… Zabodo ja kosu pa ajd pod krušku… Ona me sačeka na nodje. U ruće drži balonče sas vodu, preko levu ruku je belo vezeno pešćirče. Oče da mi poljije da si omijem ruće. Koji toj kod nas još na njivu raboti. Edeš sas onakve ruće kakve su. Če trošiš vodu još i za mijenje… Kod nji drugako…Podmetnu ja ruće podi balonče, ona posipuje, ja trljam. Gledam njojnje ruće. Ruće je bele, meće, mazne, ubave, kao da nee seljanka, kao da i’ sas nešto maže, pa onija goli laktovi… Pipnul bi ju, ali nesmem, da me ne protumači pogrešno… Sve u men gleda…

mladi seljaciDade mi pešćirče. Ja obrisa ruće… Sede ona, sedo i ja… Gledam nisko. Izbegavam da ju pogledam u oči. Ona me ponudi: „Vasilije, ja mananka“, pokaza mi sas ruku na onoj što postaila na čaršav… Svakakvo iznapraljala… Pogača, đibanica, pile… Ubavo postaila… Vidi se spremna žena… Uze ja od onuj ćisalu papriku. Prekrsti se pa pinu rećijicu… Znaje red… Ponela šišence… Pinu i ona. Boga mi, pije i ona da je nee urok… Potegne… Potegne bolje od men… Ispimo mi onoj šišence… Jede i ona sas men. Praji mi drustvo. Vidi se, nee jaela dom. Tela sas men da jede. Jedem ja onoj jedenje, jede ono men. Zagladnel sam ali kao bajadji malko se stidim… Gleda sve u men… S vreme na vreme potupka me sas ruku po ramo, kano, oče da mi skrene pažnju. Da pogledam u nju. Ja podignem oči kam nju. Ona mi pokaže na onuj sovru, nutka me: „Ja Vasilije mananka ovoj, ja Vasilije mananka onoj“… Ništa ne razbiram ali vidim kad mi pokazuje sas ruku… Na onoj mesto na ramo gde me pipne kao da nešto ostane. Trne mi tuj, trne… Gori, gori… Čas toplo čas ladno pa mi se ovak palak spušta kude srce… U stomak mi slezne neći oganj… Ponela i vince… Pinumo malko i od njeg…

Nesmeja mlogo da se zadržavam… Digo se, malko se protego, potupka se sas desnu ruku po mešinu pa pojdo. Gleda me ona žalno kano krava mrtvo tele dok otodim na onam gde sam kosil. Uze ja kosu a ona poče da pribira… Bil sam navikal, takoj, kad sam na njivu da na pladne, posle ručak, malko prilegnem. Da dremnem. Da se malko ispraim ali sag nesmeja. Nee situacija…Vidi ona kolko su sati. Nema vajda od men. Sabra onoj, sabra, što je preskočilo od ručak pa si otide dom…“

Deda Vasa se preneo u ono vreme, oni što ga slušaju svako u priči našao sebe. Niko nije primetio kad je Jelenko stigao sa onom njegovom velikom kožnom torbom i da sedi tu sa njima i sluša. I njega deda Vasina priča pogodila i vratila u madost.

(Priče za starce i decu)

/O autoru/

Nastaviće se…

Advertisements

Ostavite komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s