DRUGI PIŠU: Najtajanstvenija crkva u Srbiji

Ova bogomolja se nalazi u selu Donja Kamenica kod Knjaževca. To je jedina sigurna stvar s njom u vezi. Možda je sagrađena u XIV veku, a možda čak i u XVI. Možda je zadužbina nekog bugarskog vlastelina, a možda i srpskog. Možda je u gotskom stilu, a možda i nije. Možda…

Bogorodičina crkva u selu Donja Kamenica, na oko petnaestak kilometara od Knjaževca, jedna je od najtajanstvenijih srednjevekovnih građevina na teritoriji Srbije.

Smeštena na seoskom trgu, na levoj obali Trgoviškog Timoka i na starom vojnom putu koji iz Pirota vodi ka Vidinu, i podignuta je najverovatnije tokom ranog XIV veka kada je ovaj deo današnje istočne Republike Srbije zapravo bio deo – Drugog bugarskog carstva.

Alternativno, podignuta je sredinom tog stoleća, ili sredinom narednog, ili čak u XVI; sve alternative slabije prolaze naučnu skrutinizaciju tako da najverovatnije nisu istinite. Ipak, ne može se ništa pouzdano kazati.

Pre svega, likovi na freskama koje se u njoj nalaze mahom su identifikovani kao ljudi koji su živeli početkom XIV veka; ne zna se pouzdano o kom despotu Mihailu je reč, pa čak ni šta tačno piše na inskripciji na njegovoj odeždi (tumačenja se kreću od “Mihailo despot, u Hristu Bogu veran” do “Mihailo despot, u Hristu Bogu veran, sin cara Mihaila”).

Možda je u pitanju sam bugarski car Mihailo Šišman kojeg je car Dušan Silni ubio kod Velbužda, budući da je pre ustoličenja bio despot Vidina; međutim, Mihailo otac se nije zvao Mihailo već Šišman.

Zato je predloženo da je možda u pitanju nepoznati carev sin koji je postao despot Vidina kada je otac postao gospodar cele zemlje, a koji je umro pre 1331. godine jer se tada kao despot Vidina pominje Belaur.

Ovo bauljanje po mraku spekulacije mnogi smatraju za najprihvatljivije.

Postoji, međutim, i teza da je u pitanju nepoznati sin Mihaila Asena IV, prvorođenog sina i suvladara bugarskog cara Jovana Aleksandra; ipak, niti pomenutog kandidata i jedan izvor pominje kao despota niti se, po pisanju Nićifora Grigore, njegova udovica vratila u Carigrad s decom.

Teza srpskih istoričara da je u pitanju naš vlastelin iz sredine XV veka, Mihailo Anđelović, brat velikog vezira Mahmud-paše Anđelovića, takođe ne pije vodu: freske u crkvi jednostavno stilski ne leže sa tim periodom, kao ni odeća ni frizure na njima prikazane.

Pored toga, Donjom Kamenicom je izgleda već vladao neki Turčin, Jusuf, a i Mihailo nikada nije nosio titulu despota (jeste pokušavao; da bi do nje došao, tajno je uveo četu Osmanlija u Smederevsku tvrđavu, ali se narod okrenuo protiv njega, pobio Osmanlije, uhapsio ga i prebacio u Ugarsku; Stefan Branković je postao novi, pretposlednji despot slobodne Srbije na ovoj teritoriji, pošto je posle bilo srpskih despota u Ugarskoj).

Što se tiče žene pored despota, piše “despotica” ali piše i “ćerka”. Možda je u pitanju Ana-Neda, ćerka srpskog kralja Stefana Uroša II Milutina i kraljice Ane Terter, ćerke bugarskog cara Đorđa I Tertera. Druga mogućnost je da je u pitanju nekakva despotica Jelena.

Ali, osnovni problem identifikacije s bugarskom vlastelom je u dvoglavom orlu na despotovoj odeždi.

Dvoglavi orao ne postoji u bugarskoj tradiciji, ali postoji u srpskoj; zapravo, već 1190. godine se u crkvi Svetog Petra u Bijelom Polju, zadužbini velikog kneza Miroslava Zavidovića od Zahumlja, brata velikog župana Stefana Nemanje, pojavljuje motiv dvoglavog orla.

Ipak, najtajanstvenija stvar u vezi sa crkvom možda i nije ktitor na njenim freskama.

Najtajanstvenija stvar s njom u vezi je njen izgled.

Premda njena istočna strana deluje uobičajeno za pravoslavni Helm (kako je onomad nazivan Balkan) u to vreme, njena zapadna izgleda kao neka nemačka gotska crkva (da je u pitanju gotska građevina već je predloženo), ili kao kakav omaleni francuski zamak, a nalazi se usred Srbije. Njene dve kule su uz one na Đurđevim stupovima valjda jedinstvene na tlu Srbije, a izneta je hipoteza da svoj izgled duguju kulturnom i umetničkom uticaju iz Ugarske i Transilvanije.

Možda smo na tragu nečega, sasvim slučajno. Ne mislimo na ovu ugarsko-erdeljsku tezu. Broj nemačkih rudara na tlu Srpskog kraljevstva i potom carstva u XIV stoleću je bio znatan. Sasima je zakon garantovao slobodu veroispovesti.

Šta ako su oni sagradili ovu crkvu, spajajući stil iz svoje domovine sa našim? Ili je možda ovaj deo koji deluje kao naš dograđen naknadno? Pa je, možda, i sama unutrašnjost crkve naknadno oslikana drugačije nakon njihovog eventualnog odlaska? Ili im je možda u svom onom haosu tog vremena oduzeta?

Dva glavna pitanja sa našom hipotezom se tiču rudnika i dozvole za gradnju. Ima li nekog rudnika u blizini, posrednoj ili neposrednoj, koji je bio aktivan u XIV stoleću? Ako ne, da li postoji alternativni odgovor na pitanje otkud Sasi tu? Drugo, da li su imali dozvolu da grade kamene crkve?

I još nešto: da li je moguće da do sada nikome nije palo na pamet eventualno sasko poreklo ove čudnovate i misteriozne građevine?

izvor: telegraf.rs