Božidar Jovanović, poznatiji u Knjaževcu kao „Boža-Bajs“, sa pravom u drugom delu svog nadimka nosi englesku skraćenicu koja znači bicikl. Vozilo na dva točka, toliko omiljeno kod rekreativaca, ali i ljubitelja profesionalnih voda, postalo je sastavni deo života ovog istinskog sportiste i mehaničara. Kome god šta nije jasno u vezi tehničkih detalja svog dvotočkaša, tu je Boža da problem reši i vožnju učini bezbednom.
Ovaj gospodin nije „običan“ mehaničar. On je „glavom i bradom“ (a s bradom ga oduvek i znamo) zvanični mehaničar reprezentacije Srbije, a nekada i one čudne države koja se zvala SCG. No, krenimo redom.
Boža je rođen 1960. godine i pamti da je svoj prvi, pravi bicikl dobio u 5. razredu osnovne škole. Bio je to trkački bicikl sa 10 brzina, što je predstavljalo pravu „aždaju“ u odnosu na sve „ponike“ koje je do tada vozio. Tako se rodila ljubav…ali, ne samo prema vožnji.
Od sedmog razreda budi se ona dečačka radoznalost, prvi mehaničarski poduhvati, doduše, ovoga puta u vidu gubljenja kuglica (čitaj: lagera), što je ukućane dovodilo do ludila. Međutim, tako se počinje.
– Sa drugarima sam već popravljao bicikle i po tome sam bio poznat u varoši. Nabavka prvih biciklističkih dresova u srednjoj školi, učinila je da moj drugar Pera Živković i ja postanemo i „na oko“ ozbiljni u toj priči. Naravno, dresovi su kupljeni, u tada obaveznoj šoping-turi, u Trstu, gde je bilo moderno kupovati i „starke“, sprinterice i farmerice. E, onda je došla i ta 1981. – seća se Boža „Bajs“ godine, koja će ostati upamćena kao doba mladalačke i sportske odvažnosti.
Dva drugara, malopre spomenuti Pera i naš sagovornik, rešili su da odu na more i „malčice“ se provozaju do Dubrovnika!? Tako je i bilo, prevaljena je maršuta od Knjaževca, preko Sokobanje, Aleksinca, Kruševca, Kraljeva, Višegrada, Foče, Tjentišta, Gacka, Bileće, Trebinja i Dubrovnika, za „samo“ 5 (i slovima – PET) dana lagane vožnje.
Seća se Boža da su ih noge bolele samo prvog dana, a posle je sve išlo kao „podmazano“. Kolika je to razdaljina i koliko su dnevno prelazili nisam još uvek računao. Onako, na „prvu loptu“, reklo bi se da je to 100 do 160 kilometara dnevno – ma, prava sitnica!
Te 1984. godine (nema veze sa Orvelom), desio se „Kamp olimpijskih nada“, gde je Boža, uz dva treninga dnevno, imao priliku da se upozna sa Zaječarcima, te je tako postao i član biciklističkog kluba „Timok“.
Do 2000. godine, bavljenje biciklizmom više je rekreativno, uz stalan mehaničarski rad i praksu, a onda, zahvaljujući još jednom susretu, ovoga puta sa Nišlijima, koji su se nalazili na ključnim mestima u Biciklističkom savezu, Boža dobija ponudu da postane član reprezentacije SCG, kao mehaničar, što je naravno oberučke prihvatio.
Dva evropska prvenstva, tri Balkanijade, Mediteranske igre u Peskari, u Italiji, EYOF u Finskoj (evropski olimpijski festival), Svetsko prvenstvo u Švajcarskoj, takmičenja u Turskoj i Bugarskoj, u pet-šest navrata, i još mnogo toga, deo je bogatog, dosadašnjeg iskustva našeg sugrađanina.
– Stalna ekipa od 6 vozača, trener, maser i ja, kao mehaničar, čini državni tim Srbije. Redovno se ide i na pripreme, a sama takmičenja su, pojedinačno, priča za sebe. Anegdote su stalna pojava, kao situacija u kojoj smo za „dlaku“ izbegli poplave, koje su nas pratile na jednom takmičenju u Košicama u Sloveniji – kaže Boža.
Rekreativno se vozi do Minićeva, Vasilja, Babinog Zuba i ostalih interesantnih destinacija u opštini.
– Ljubav prema sportu je najvažnija osobina, koja se mora negovati kod mladih naraštaja. Kada se opredele za biciklizam, onda se u „hodu“ rešavaju problemi u vezi nepravilnog sedenja, lošeg prenosa i nekvalitetnih bicikala. Za rekreativni sport, pravila nisu toliko rigorozna, no, da bi se profesionalno bavilo ovim sportom, minimalna ulaganja su 2 hiljade evra – konstatuje Božidar Jovanović, alijas Boža „Bajs“.
KNJAZ PRESS 